Да ли верујем?
Бони Л. Оскарсон,
Врховна председница Младих жена
Ако су те ствари истините, онда имамо највећу поруку наде и помоћи за коју је свет икад чуо.
Дана 30. марта пре годину дана, мали двогодишњи Итан Карнесека, из Америкен Форка, у Јути, примљен је у болницу због упале плућа и течности накупљене око њих. Два дана касније, његово стање је постало толико озбиљно да је требало да се хеликоптером пребаци до Основне Дечје болнице у Солт Лејк Ситију. Његовој забринутој мајци, Мишел, било је дозвољено да се вози на предњем седишту и прати свог сина. Добила је слушалице да би могла да комуницира са осталима у хеликоптеру. Могла је да чује медицинске раднике како се брину о њеном болесном дечаку, и пошто је и сама педијатријска медицинска сестра, Мишел је довољно знала да би схватила да је Итан је у озбиљном проблему.
У том критичном тренутку, Мишел је приметила да су летели директно преко Храма Дрејпер Јута. Из ваздуха је посматрала долину и такође је могла да види Храм Џордан Ривер, Храм Окуар Маунтин, па чак и Храм Солт Лејк у даљини. По глави јој се мотала мисао: „Да ли верујеш у то или не?“
О том искуству каже:
„О благословима храма и о томе да су ‘породице вечне’ учила сам у Школици и у Младим женама. Делила сам поруке о породицама са добрим људима у Мексику на својој мисији. Запечаћена сам у храму са својим вечним сапутником за време и сву вечност. Као вођа Младих жена поучавала сам лекције о породицама, и делила приче о вечним породицама са својом децом на породичним кућним вечерима. ЗНАЛА САМ то, али да ли сам ВЕРОВАЛА у то? Одговор је дошао чим је питање искрсло у мојој глави: Дух је потврдио у мом срцу и уму одговор који сам већ знала - ЗАИСТА САМ ВЕРОВАЛА у то!
У том тренутку излила сам срце у молитви свом Небеском Оцу, захваљујући Му за знање и веровање да су породице заиста вечне. Захвалила сам Му се за Његовог Сина, Исуса Христа, који је све то омогућио. Захвалила сам Му се за свога сина, и обзнанила Му да је у реду ако је потребно да одведе Итана у свој небески дом. Имала сам потпуно поверење у свог Небеског Оца и знала сам да ћу поново видети Итана. Била сам веома захвална што сам у тренуцима кризе имала знање и веру да је Јеванђеље истинито. Имала сам мир.”1
Итан је провео неколико недеља у болници, примајући стручну медицинску негу. Молитве, пост и вера вољених, удружени са том негом, омогућили су му да напусти болницу и врати се кући, својој породици, Данас је здрав и добро је.
Овај кључни тренутак за Мишел потврдио јој је да је све оно што је научила у свом животу било више од речи; било је истинито.
Да ли понекад толико навикнемо на благослове које имамо као чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана да не успевамо у потпуности да разумемо чудо и величанственост следбеништва у Господњој истинитој Цркви? Да ли смо икада криви за незахвалност за највећи дар који можемо примити у овом животу? Сам Спаситељ је поучио: „А будеш ли држао заповести моjе и истраjеш ли до свршетка, имаћеш живот вечни, а таj дар jе наjвећи од свих дарова Божjих.”2
Верујемо да је ова Црква више од доброг места где можете отићи недељом и учити о томе како да будете добри. Више је од дивног клуба хришћана где се можемо дружити са добрим и моралним људима. Није само велики скуп идеја којима родитељи могу да уче своју децу код куће, како би били одговорни, добри људи. Црква Исуса Христа светаца последњих дана је бесконачно више од свега тога.
На тренутак размислите о дубоким тврдњама које као религија износимо. Верујемо да је иста Црква коју је Исус Христ успоставио док је боравио на земљи поново обновљена преко пророка позваног од Бога у наше време и да наше вође држе исту моћ и власт да делују у Божје име коју су имали древни апостоли. То је свештенство Божје. Тврдимо да, преко ове обновљене власти, можемо примити спасоносне обреде попут крштења и уживати у прочишћујућем и обнављајућем дару Светог Духа да увек буде са нама. Имамо апостоле и пророке који воде и усмеравају ову Цркву преко кључева свештенства и верујемо да Бог говори својој деци преко тих пророка.
Такође верујемо да та свештеничка власт омогућава склапање завета и примање обреда у светим храмовима који ће нам једног дана омогућити да се вратимо у Божје присуство и заувек живимо са Њим. Такође тврдимо да, преко те моћи, породице могу бити повезане заједно за вечност када парови уђу у нови и вечни завет брака у светим грађевинама за које верујемо да су дословно домови Божји. Верујемо да ове спасоносне обреде можемо примити не само за себе него и за наше претке који су живели на земљи без прилике да учествују у тим суштинским обредима спасења. Верујемо да као заступници можемо извршити те обреде за своје претке у тим истим светим храмовима.
Верујемо да смо, преко пророка и моћи Божје, примили додатна Света писма, додатно сведочанство уз оно које се налази у Библији а које објављује да је Исус Христ Спаситељ света.
Тврдимо да је Црква Исуса Христа светаца последњих дана царство Божје и једина истинита црква на земљи. Зове се Црква Исуса Христа због тога што је Он на њеном челу: то је Његова Црква и све је то могуће због Његове помирбене жртве.
Верујемо да се ове јединствене одлике не могу наћи ни на једном другом месту или организацији на овој земљи. Колико год да су добре и искрене друге религије и цркве, ниједна од њих нема власт да обезбеди обреде спасења који су доступни у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана.
Ми имамо знање о тим стварима, али да ли верујемо у њих? Ако су те ствари истините, онда имамо највећу поруку наде и помоћи за коју је свет икад чуо. Веровање у њих је питање од вечног значаја за нас и за оне које волимо.
Да бисмо веровали, треба да јеванђеље из својих глава преместимо у своја срца! Могуће је да само механички следимо јеванђеље у нашим животима, јер се то очекује, или због културе у којој смо одрасли, или из навике. Неки можда нису искусили оно што је осетио народ цара Венијамина после његове упечатљиве проповеди: „И сви гласно завапише jедним гласом, говорећи: Да, верујемо свим речима које нам ти изговори, а уз то знамо да су поуздане и истините, због Духа Господа Сведржитеља, који изазва силну промену у нама, то јест, у срцима нашим, те више немамо склоност да зло чинимо, већ да непрестано добро чинимо.”3
Сви ми треба да настојимо да променимо своје срце и своју природу како више не бисмо имали жељу да следимо световне путеве него да угађамо Богу. Право обраћење је процес који се одвија током одређеног временског периода и подразумева спремност да користимо веру. Оно долази када истражујемо Света писма уместо интернета. Долази када смо послушни Божјим заповестима. Обраћење долази када служимо људима око себе. Долази од искрене молитве, редовног одласка у храм и верног испуњавања наших Богом даних одговорности. Захтева доследност и свакодневни напор.
Често ме питају: „Који је највећи изазов са којим се суочава наша омладина данас?“ Ја одговарам да верујем да је то свеприсутни утицај „велике и простране зграде“ у њиховим животима.4 Ако је Мормонова књига написана баш за наше време, онда сигурно не можемо пропустити значај који за све нас имају поруке у Лехијевој визији о дрвету живота и утицај људи из велике и простране зграде који упиру прстима и ругају се.
Оно што је за мене најтужније јесте опис оних који су се већ пробили кроз мрачну маглуштину на тесну и узану стазу, ухватили се за гвоздену шипку, достигли свој циљ, и почели да једу чист и укусан плод са дрвета живота. Онда Свето писмо каже да се ти фино обучени људи у великој и пространој згради „ругаху и упираху прсте своје према онима који беху дошли и јели плод.
„А пошто окусише плод постидеше се због оних који им се ругаху и скренуше на стазе забрањене, и изгубише се.”5
Ови стихови описују оне међу нама који су већ имали Јеванђеље у својим животима. Било да смо рођени у њему или морамо да прокрчимо свој пут кроз тамну маглуштину да бисмо га пронашли и пробали његов плод који је „најдрагоценији и најпожељнији”6 и има потенцијал да нам донесе вечни живот, „највећи од свих дарова Божјих.“ Потребно је само да се гостимо и не обазиремо на оне који се подсмевају нашим веровањима или на оне који уживају да изазивају сумњу или на оне који проналазе грешке у вођама Цркве и у доктрини. То је одлука коју доносимо свакога дана - да бирамо веру уместо сумње. Старешина М. Расел Балард нас је позвао да останемо у чамцу, користимо прслуке за спасавање, и држимо се обема рукама.7
Као чланови истините Господње Цркве, већ смо у чамцу. Не морамо да истражујемо световне филозофије да бисмо пронашли истину која ће нам пружити утеху, помагати нам и безбедно нас усмеравати кроз животна искушења - ми је већ имамо! Као што је Итанова мајка могла да одржи своја стална уверења и самоуверено каже у тренутку кризе: „Заиста верујем у то,“ можемо и ми!
Износим сведочанство да је наше чланство у Господњем царству дар непроцењиве вредности. Сведочим да благослови и мир које Господ чува за оне који су послушни и верни превазилази све што људски ум може разумети. Остављам то сведочанство са вама у име Исуса Христа, амен.