Различити, а ипак уједињени

У јуну 1994. са нестрпљењем сам се враћао кући са посла како бих на ТВ-у гледао наш национални фудбалски тим на Светском купу. Убрзо након што сам кренуо спазио сам на удаљеном тротоару хендикепираног човека како се брзо креће у својим инвалидским колицима која су, како сам приметио, била украшена нашом бразилском заставом. Знао сам да и он иде кући да гледа утакмицу!

Када су нам се путеви укрстили и погледи сусрели, у делићу секунде осетио сам снажно јединство са тим човеком! Ишли смо у супротним правцима, нисмо се познавали, и друштвене и физичке прилике су нам се очигледно разликовале, али страст према фудбалу и љубав према нашој земљи учинила је да се у том тренутку осећамо као једно! Нисам више никада видео тог човека, али данас, деценијама касније, још увек могу да видим и осетим чврсту повезаност са тим човеком. Након свега, победили смо на тој утакмици и те године освојили Светски куп!

У Цркви, упркос нашим разликама, Господ очекује да будемо уједињени! У Учењу и заветима Он је рекао: „Будите једно; ако нисте једно нисте моји.”¹

Када сви улазимо у састајалиште на заједничко богослужење, наше разлике треба да оставимо иза себе, укључујући расу, социјални статус, политичко опредељење и образовна и професионална достигнућа, и да се уместо тога фокусирамо на наше заједничке духовне циљеве. Заједно певамо химне, размишљамо о истим заветима за време причешћа и истовремено наглас изговарамо „амен” после говора, лекција и молитви - што значи да се заједно слажемо са оним што је речено.

Те ствари које заједно радимо помажу у стварању осећаја јединства унутар верске заједнице.

Међутим, оно што заиста одређује, утврђује или уништава наше јединство је начин на који поступамо када смо одвојени од наших чланова Цркве. Као што сви знамо, неизбежно је и нормално да некад говоримо једни о другима.

У зависности од тога шта одаберемо да кажемо једни о другима, наше речи ће или имати „срца повезана у јединству”,² као што је Aлмa поучавао оне које је крстио код вода Мормонових, или ће поткопавати љубав, поверење и добру вољу који треба да постоје међу нама.

Постоје коментари који вешто уништавају јединство, као што је: „Да, добар је он бискуп, али требало је да га видите када је био младић!”

Конструктивнија верзија би била: „Бискуп је заиста добар и веома је напредовао у зрелости и мудрости током година.”

Често трајно етикетирамо људе говорећи нешто као: „Наша председница Потпорног друштва је изгубљен случај; тако је тврдоглава.” Насупрот томе могли бисмо рећи: „Председница Потпорног друштва је у последње време мање флексибилна; можда пролази кроз тежак период. Хајде да јој помогнемо и подржимо је!”

Браћо и сестре, немамо право да било кога приказујемо као коначан лош производ, укључујући оне из црквених кругова! Уместо тога, наше речи о ближњима треба да одражавају нашу веру у Исуса Христа и Његово помирење и да се у Њему и захваљујући Њему увек можемо мењати на боље!

Неки почињу са критиковањем и размимоилажењем са црквеним вођама и члановима због ситница.

Такав је био случај човека по имену Симондс Рајдер, који је постао члан Цркве 1831. године. Након читања откривења које се односило на њега, био је запањен кад је видео да је његово име погрешно написано као Ридер, са словом и и уместо слова y. Његова је реакција на овај догађај допринела његовом преиспитивању пророка и напослетку довела до прогона Џозефа и отпадања од Цркве.³

Такође је вероватно ћемо сви ми доживети неку опомену од наших духовних вођа, која ће бити тестирање снаге нашег јединства са њима.

Имао сам само 11 година, али сећам се састајалишта у које је моја породица пре 44 године долазила у Цркву, које је требало да се значајно реновира. Пре почетка тог посла одржан је састанак на ком су локалне и обласне вође расправљале о томе како ће чланови учествовати у раду на том подухвату. Мој отац, који је претходно годинама председавао том јединицом, изразио је своје веома чврсто уверење да тај посао треба да обављају грађевински радници, а не аматери.

Не само да је његово мишљење одбачено него смо чули да је жестоко и јавно укорен том приликом. Био је веома посвећен Цркви, био је војник из Другог светског рата у Европи, навикао да се одупре и бори за оно у шта је веровао! Неко би се запитао каква ће бити његова реакција после овог инцидента. Хоће ли истрајати у свом мишљењу и наставити да се противи одлуци која је већ донета?

Већ смо видели породице у нашем одељењу које су ослабиле у Јеванђељу и престале да долазе на богослужење јер нису могле да буду уједињене са онима који руководе. И сам сам био сведок тога да многи наши пријатељи из Школице нису остали верни у својој младости јер су њихови родитељи увек налазили грешке код оних у Цркви.

Међутим, мој отац је одлучио да остане уједињен са нашим члановима свецима. Неколико дана касније, када су се чланови одељења окупили да помогну у изградњи, „позвао” је нашу породицу да га следи до састајалишта где ћемо бити на располагању како бисмо на сваки начин помогли.

Био сам бесан. Желео сам да га упитам: „Тата, зашто ћемо им, за име света, помагати у градњи ако си био против тога да то раде чланови?” Али, израз његовог лица обесхрабрио ме је да то учиним. Желео сам да будем жив и здрав за поновно посвећење, стога сам, на срећу, одлучио да ћутим и једноставно одем да помогнем у изградњи!

Отац није дочекао завршетак нове капеле јер је преминуо пре завршетка радова. Али наша породица, коју је сада водила мама, наставила је да учествује до завршетка, и то нас је одржавало у јединству са мојим оцем, са члановима Цркве, са нашим вођама и, што је најважније, са Господом.

Само неколико тренутака пре свог мучеништва у Гетсеманији, када се Исус молио Оцу за своје апостоле и све нас, свеце, рекао је: „Да сви једно буду, као ти, оче, што си у мени и ја у теби.”⁴

Браћо и сестре, сведочим да ћемо се, ако одлучимо да будемо уједињени са члановима и вођама Цркве - и када смо окупљени заједно, а посебно када смо раздвојени - такође осећати потпуније уједињенима са нашим Небеским Оцем и Спаситељем. У име Исуса Христа, амин.