Господ води своју Цркву

Моја драга браћо, носиоци Божјег свештенства, вечерас бих желео да говорим о томе како Господ чудесно води своје царство на Земљи. Већ знате основна начела. Молим се да вам их Свети Дух потврди.

Прво, глава Цркве на лицу Земље је Исус Христ.

Друго, своју Цркву данас води комуницирањем са људима који се називају пророци и то чини путем откривења.

Треће, слао је раније, шаље сада и слаће у будућности откривење својим пророцима.

Четврто, даје откривење потврде онима који служе под вођством Његових пророка.

Из ових основних начела видимо да је неопходна велика и постојана вера свих који Му служе на Земљи.

На пример, да бисмо веровали да васкрсли Господ води рачуна о свакодневним појединостима свог царства, потребна је вера. Да бисмо веровали да позива несавршене људе на важне положаје, потребна је вера. Потребна је вера да би се веровало да Он савршено познаје све оне које позива: зна њихове способности и њихов потенцијал, и стога не греши када их позива.

Можда се неки од тренутно присутних осмехују или одмахују главом: они који мисле да су  грешком позвани, као и они који су се сетили некога кога не сматрају подобним за одређени позив у Господњем царству. И једнима и другима саветујем да се уздрже од таквих осуда док не буду боље видели оно што Господ види. Уместо тога, морате доћи до закључка да сте лично оспособљени да примите откривење и да без страха делујете у складу са њим.

За то је потребна вера. Да бисте поверовали да је Господ позвао несавршене слуге међу људима да вас воде, потребно је још више вере. Вечерас бих желео да утврдим вашу веру да вас Бог усмерава у Његовој служби. Што је још важније, надам се да ћу ојачати вашу веру да Господ надахњује несавршене људе које је позвао да вам буду вође.

У први мах можете помислити да таква вера није важна за успех Господње Цркве и царства. Међутим, можете открити - без обзира где сте у ланцу свештеничке службе, од Господњег пророка до новог носиоца Ароновог свештенства - да је вера од суштинског значаја.

Почнимо са оним што вера значи за председника већа учитеља или ђакона. Важно је да он верује да га је Господ лично позвао, знајући слабости и снаге тог учитеља. Мора веровати да је особа која га је позвала примила откривење Духом Божјим. Његовим саветницима и члановима његовог већа потребна је иста вера да би следили без страха и са поверењем.

Видео сам такво поверење када је један дечак седео са својим председништвом већа ђаконе једног недељног јутра. Био је то њихов новоизабрани секретар. То младо председништво се саветовало заједно. Разговарали су о неколико начина на које би могли испунити бискупов захтев да мање активног дечака врате у цркву. После молитве и дискусије, одредили су секретара да оде до куће дечака који никада није долазио на састанке и позове га.

Секретар није познавао дечака, али је знао да је један од родитеља дечака био мање активан, а други није био члан нити пријатељски настројен. Секретар је осећао нервозу, али не и страх. Знао је да је Божји пророк тражио од носилаца свештенства да врате изгубљену овцу. И чуо је молитву свог председништва. Чуо је да су усагласили мишљења о дечаку кога је требало спасити и поменули су његово име.

Гледао сам док је секретар ходао улицом према кући тог мање активног дечака. Ходао је полако као да се приближава великој опасности. Међутим, за пола сата се вратио са срећним осмехом и са дечаком. Нисам сигуран да је то тада знао, али отишао је са вером да је на Господњем задатку. Вера је била са њим и расла је свих ових година док није постао мисионар, отац, вођа младих мушкараца и бискуп.

Поразговарајмо о томе шта таква вера значи за бискупа. Понекад се бискуп позива да служи људима који га добро познају. Чланови одељења су свесни његових људских слабости и његове духовне снаге, и знају да је могао бити позван неко други: образованији, искуснији, љубазнији па и згоднији.

Ти чланови морају схватити да је позив да служи као бискуп дошао од Господа путем откривења. Без њихове вере, бискупу који је позван од Бога биће тешко да добије откривење које му је потребно да би могао да им помогне. Неће успети без  вере чланова који га подржавају.

Срећом, и обратно је истинито. Сетите се Господњег слуге, цара Венијамина, који је водио свој народ ка покајању. Срца људи су смекшала због њихове вере да је позван од Бога, упркос његовим људским слабостима и да његове речи долазе од Бога. Сећате се шта је народ рекао: „Да, верујемо свим речима које нам ти изговори, а уз то знамо да су поуздане и истините, због Духа Господа Сведржитеља, који изазва силну промену у нама, то јест, у срцима нашим, те више немамо склоност да зло чинимо, већ да непрестано добро чинимо” (Moсија 5:2).

Да би вођа успео у Господњем делу, поверење народа да је позван од Бога мора надвладати њихов став према његовим манама и смртничким слабостима. Сећате се како је цар Венијамин објаснио своју улогу вође:

„Не заповедих вам да овамо дођете да ме се плашите, или да мислите да сâм сам по себи више од смртног човека,

Него сам попут вас, подложан сваковрсним слабостима тела и духа. Ипак, бејах изабран од овог народа и посвећен од оца свога и рука Господња ми допусти да будем владар и цар овог народа, и бејах одржан и сачуван Његовом неупоредивом моћу, да вам служим свом силом, умом и снагом које ми Господ удели” (Moсија 2:10–11).

Ваш вођа у Господњој Цркви може вам изгледати слаб и несавршен, или можда снажан и надахнут. Чињеница је да је сваки вођа мешавина ових и других особина. Оно што помаже слугама Господњим који су позвани да нас воде је да их можемо видети онако како их је Господ видео када их је позвао.

Господ види своје слуге савршено. Види њихов потенцијал и њихову будућност. И зна како се њихова природа може променити. Такође зна како се могу променити захваљујући искуствима са људима које ће водити.

Можда сте имали искуство да су вас ојачали људи којима сте били позвани да служите. Једном сам био позван за бискупа пунолетних младих самаца. Нисам сигуран да ли је Господња сврха била више окренута променама које је преко мене могао да изврши у њима или променама које је знао да ће се догодити мени.

У извесној мери не разумем, али већина тих младих људи у том одељењу се понашала као да ме је Бог позвао посебно због њих. Видели су моје слабости, али се нису обазирали на њих.

Сећам се једног младића који је тражио савет у вези са својим образовањем. Био је бруцош на једном веома добром универзитету. Недељу дана након што сам му дао савет заказао је састанак са мном.

Када је ушао у канцеларију, изненадио ме је питањем: „Бискупе, можемо ли се помолити пре разговора? И можемо ли да клекнемо? Могу ли ја да се помолим?”

Његов захтев ме је изненадио. Али још више ме је изненадила његова молитва. Звучала је отприлике овако: „Небески Оче, знаш да ми је бискуп Ајринг прошле недеље дао савет, али није функционисао. Молим те да га надахнеш тако да он зна шта сада да радим.”

Па сада, можете се насмешити на то, али ја то нисам учинио. Већ је знао шта Господ жели да он учини. Међутим, поштовао је службу бискупа у Господњој Цркви и можда је желео да стекнем веће поверење у примање откривења у том позиву.

Успело је. Чим смо се подигли са колена и сели, примио сам откривење. Рекао сам му шта сам осетио да Господ очекује од њега. Тада је имао само осамнаест година, али је био духовно зрелији.

Већ је знао да за такве проблеме не мора да иде код бискупа. Али је научио да подржи Господњег слугу чак и у његовим смртничким слабостима. Временом је постао председник кочића. Памтио је лекцију коју смо заједно научили: ако имате довољно вере да Господ усмерава своју Цркву путем откривења које шаље несавршеним слугама које позива, Господ ће им отварити прозоре небеске, као што ће и вама.

Из тог искуства сам научио лекцију да нам вера оних којима служимо, понекад већа од наше, доноси откривење у Господњој служби.

Постоји још једна лекција за мене. Да ме је овај младић осудио због чињенице да сам му први пут дао лош савет, никад више се не би вратио са питањем. Међутим, доношењем одлуке да ме не осуди добио је потврду коју је тражио.

И још једна лекција везана за овај случај била ми је врло корисна. Колико знам, никада никоме није рекао за погрешан савет који сам му дао први пут. Да је то учинио, могао је ослабити веру других у одељењу да се ослањају на бискупово надахнуће.

Трудим се да не судим слугама Господњим или да говорим о њиховим очигледним слабостима. И трудим са да примером поучим своју децу томе. Председник Џејмс E. Фауст је поделио свој животни мото који покушавам да усвојим. Препоручујем га и вама:

„Треба да подржавамо своје локалне вође јер су ‘позване и изабране’. Сваки члан ове цркве може добити савет и смернице од бискупа или председника огранка, председника кочића или мисије, као и председника Цркве и његових сарадника. Нико од те браће није тражио свој позив. Нико од њих није савршен. Ипак, они су Господње слуге које је Он позвао и које полажу право на надахнуће. Они који су позвани, подржани гласањем и рукоположен, имају право на нашу подршку.

… Непоштовање црквених вођа довело је до тога да многи духовно ослабе и пропадну. Треба да занемаримо било каве несавршености, мане или недостатке мушкараца који су позвани да нам председавају и да подржавамо њихов положај” („Called and Chosen”, Liahona, нов. 2005, стр. 54–55).

Овај савет благосиља слуге Божје у свим околностима.

У првим данима Господње Цркве, вође које су биле блиске пророку Џозефу Смиту почеле су да говоре о његовим манама. Чак и поред свега онога што су видели и знали у вези са његовим положајем пред Господом њихов дух критике и зависти се ширио као куга. Један од Дванаесторице је подигао барјак вере и оданости који морамо имати ако желимо да служимо у Господњем царству.

Ево како се то догодило: „Неколико старешина сазвало је састанак у храму за све оне који су сматрали Џозефа Смита палим пророком. Намеравали су да Дејвида Витмера именују за новог вођу Цркве… Након што је чуо аргументе изнете против пророка, Бригам [Јанг] је устао и посведочио: ‘Џозеф је пророк и ја то знам; други га могу грдити и клеветати до миле воље, али не могу укинути његов положај Божјег пророка; могу само уништити сопствени ауторитет, покидати нит која их везује за пророка Божјег и потонути у пакао’” ( Church History in the Fulness of Times Student Manual [Church Educational System manual, 2003], 2. изд. стр. 174; такође видети Teachings of Presidents of the Church: Brigham Young [1997], стр. 79).

Постоји нит која нас повезује са Господом у нашој служби. Она се протеже од места где смо позвани да служимо у царству, до оних који су позвани да нам председавају у свештенству и до пророка који је повезан са Господом. Служење на положајима на које смо позвани захтева веру и понизност, уверење да је Господ позвао нас и оне који нам председавају, и да их подржавамо са свом својом вером.

Као и у данима у Киртланду, долазе дани када ће нам бити потребна вера и интегритет Бригама Јанга, да стојимо на месту на које нас је Господ позвао, показујући оданост Његовом пророку и вођама које је он поставио.

Износим своје свечано и радосно сведочанство да је Господ Исус Христ на челу. Он води своју Цркву и своје слуге. Износим сведочанство да је Томас С. Монсон једини човек који држи и користи све кључеве светог свештенства на Земљи данас. И молим се за благослове за све понизне слуге које служе са великом спремношћу и успехом у обновљеној Цркви Исуса Христа коју лично води. Сведочим да је Џозеф Смит видео Бога Оца и Исуса Христа. Разговарали су са њим. Кључеви свештенства обновљени су на благослов све деце Небеског Оца. Наша мисија и дужност је да служимо на свом месту у Господњем делу. У име Исуса Христа, амен.