Не будите узнемирени

Додајем своје сведочанство порукама председника Расела М. Нелсона и старешине Квентина Л. Кука од пре неколико тренутака о складу и једнодушности Савета Првог председништва и Већа дванаесторице апостола. Знам да су ове откровитељске најаве ум и воља Господња и благословиће и ојачати појединце, породице и Цркву Исуса Христа светаца последњих дана за генерације које долазе.

Пре више година, једна од наших младих удатих ћерки и њен муж поставили су сестри Разбанд и мени врло важно животно питање: „Да ли је сигурно и мудро рађати децу у овом наизглед безбожном и застрашујућем свету у коме живимо?ˮ

Дакле, то је било важно питање за маму и тату да би га размотрили са својом драгом децом која су у браку. Могли смо чути и осетити страх у њиховим гласовима и у њиховим срцима. Наш одговор њима био је одлучан: „Да, то је више него у редуˮ, док смо износили основна јеванђеоска учења и своје личне искрене утиске и животна искуства.

Страх није новина. Ученици Исуса Христа, на Галилејском мору, уплашили су се ветра и таласа у тами ноћи.¹ Као Његови ученици данас, и ми имамо страхове. Наши пунолетни млади самци плаше се обавезе попут брака. Млади брачни парови, попут наше деце, могу се плашити рађања деце у све безбожнијем свету. Мисионари се плаше многих ствари, нарочито прилажења странцима. Удовице се плаше да саме иду напред. Тинејџери се плаше да неће бити прихваћени; школарци се плаше првог дана школе; студенти на факултету се плаше резултата испита. Плашимо се неуспеха, одбијања, разочарања и непознатога. Плашимо се урагана, земљотреса и пожара који дивљају земљом и нашим животима. Плашимо се да нећемо бити изабрани, а са друге стране, плашимо се да будемо изабрани. Плашимо се да нисмо довољно добри; плашимо се да Господ нема благослова за нас. Плашимо се промене, и наши страхови могу ескалирати до ужаса. Да ли сам укључио баш све?

Од древних времена, страх је ограничавао видик Божје деце. Увек сам волео причу о Јелисију у 2. књизи о царевима. Сиријски цар је послало легије које „дошавши ноћу опколише град”.² Намера им је била да ухвате и убију пророка Јелисија. Читамо:

„А ујутру, слуга човека Божијег уставши изађе, а то војска око града и коњи и кола. И рече му слуга: Јаох господару, шта ћемо сад?”³

Из њега је говорио страх.

А [Јелисије] му рече: „Не бој се, јер је више нашијех него њиховијех.”⁴

Али, нису се ту зауставили.

„И помоли се Јелисије говорећи: Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисија.”⁵.

Можда имамо, а можда немамо огњена кола послата да распрше наше страхове и покоре наше демоне, али лекција је јасна. Господ је уз нас, свестан нас је и благосиља нас онако како само Он то може. Молитва може призвати снагу и откривење које нам је потребно како бисмо усредсредили мисли на Исуса Христа и Његову помирбену жртву. Господ је знао да ћемо повремено осећати страх. Прошао сам кроз то, као и ви, због чега су Света писма препуна Господњих савета:

„Стога, орасположите се, и не бојте се.”⁶

Имајте ме на уму непрестано; не сумњајте, не бојте се.”⁷

„Не бој се, мало стадо.”⁸ Волим нежност којом одишу речи „мало стадоˮ. У овој Цркви смо можда малобројни по начину на који свет броји утицај, али када отворимо духовне очи, „више је нашијех него њиховијех”.⁹ Наш вољени пастир, Исус Христ, наставља: „Нека се земља и пакао удруже против вас, јер уколико сте сазидани на стени мојој, они не могу надвладати.”¹⁰

Како се растерује страх? Када је реч о младом момку, он је стајао одмах поред Јелисеја, Божјег пророка. Ми имамо то исто обећање. Када слушамо председника Расела М. Нелсона, када слушамо његове савете, стојимо са пророком Божјим. Сетите се речи Џозефа Смита: „И сада, после многих сведочанстава коjа су о Њему дата, ово сведочанство, последње од свих, дајемо о Њему: Да он живи!”¹¹ Исус Христ живи. Наша љубав према Њему и Његовом Јеванђељу растерује страх.

Наша жеља да „Дух његов… увек [буде]”¹² са нама ће потиснути страх ради вечнога погледа на наше смртничке животе. Председник Нелсон је упозорио: „У предстојећим данима немогуће је духовно преживети без усмеравајућег и утешитељског утицаја Светог Духа.”¹³

У вези са пустошењем које ће прекрити земљу и отврднути срца многих, Господ је рекао: „Али ученици ће моји стајати на светим местима и неће се мицати.”¹⁴

A затим овај божански савет: „Не будите узнемирени, јер, када се све то догоди, можете знати да ће се обећања која вам беху дата испунити.”¹⁵

Стојте на светим местима - не будите узнемирени - и обећања ће се испунити. Осврнимо се на сваку од ових изјава у односу на наше страхове.

Прва, стојте на светим местима. Када стојимо на светим местима - у својим праведним домовима, својим посвећеним капелама, посвећеним храмовима - осећамо Духа Господњег уз себе. Проналазимо одговоре на питања која нас узнемиравају, или мир да их једноставно одбацимо. То је Дух на делу. Ова света места у царству Божјем на Земљи призивају нашу побожност, наше поштовање за друге, најбоље од нас у живљењу по Јеванђељу и наше наде да одбацимо страхове и тежимо исцелитељској моћи Исуса Христа кроз његово Помирење.

На овим светим местима Божјим као и у срцима Његове деце, нема места за страх. Зашто? Због љубави. Бог нас воли - увек - и ми волимо Њега. Наша љубав према Богу супротставља се свим страховима, а Његова љубав обилује на светим местима. Размислите о томе. Када смо провизорни у нашим обавезама према Господу, када одлутамо са пута који води у живот вечни, када доводимо у питање или сумњамо у свој значај у Његовом божанском плану, када допустимо страху да отвори врата својим сарадницима - обесхрабрењу, љутњи, фрустрацији, разочарању - Дух нас напушта, и ми смо без Господа. Ако знате како је то, знате да на том месту није добро бити. Насупрот томе, када стојимо на светим местима, можемо осетити Божју љубав, а „савршена љубав изгони сваки страх”.¹⁶

Следеће обећање је „Не будите узнемирени”.¹⁷ Без обзира колико безбожности и хаоса испуњава Земљу, захваљујући нашој свакодневној верности Исусу Христу обећан нам је „мир Божји, који превазилази свако разумевањеˮ.¹⁸ А када Христ дође у својој моћи и слави, зло, побуна и неправда ће се окончати.

Апостол Павле је давно пророковао о нашем времену, говорећи младом Тимотију:

„Али ово знај да ће у последње дане настати времена тешка.

Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни…

… који више маре за сласти него за Бога.”¹⁹

Упамтите, „оних који су са нама са обе стране вела, оних који воле Господа свим својим срцем, моћу, умом и снагом више је него оних који су са њима.”²⁰ Ако активно верујемо у Господа и Његов пут, ако смо укључени у његово дело, нећемо се плашити трендова света или бити узнемирени због њих. Молим вас да оставите по страни световне утицаје и притиске и тежите духовности у својим свакодневним животима. Волите оно што Господ воли, што укључује Његове заповести, Његове свете домове, наше свете завете са Њим, причест сваког Шабата, нашу комуникацију преко молитве, и нећете бити узнемирени.

Последња тачка: верујте Господу и Његовим обећањима. Знам да ће се сва Његова обећања испунити. Знам то поуздано као што стојим овде пред вама на овом светом састанку.

Господ је објавио: „Јер они који су мудри и примише истину, и узеше Светога Духа за водича свога, и не беху обманути - заиста кажем вам, неће бити посечени и бачени у огањ, већ ће поднети дан.”²¹

Због тога не треба да будемо узнемирени због гунгуле данашњице, оних у великој и пространој згради, оних који се ругају искреним настојањима и преданој служби Господу Исусу Христу. Оптимизам, храброст, па и милосрђе произлазе из срца које није оптерећено бригама или гунгулом. Председник Нелсон, који је „оптимистичан када је реч о будућностиˮ, подсетио нас је: „Ако желимо да имамо било какву наду да ћемо моћи пажљиво да испитамо безброј људских гласова и филозофија које нападају истину, морамо научити да примимо откривење.”²²

Како бисмо примили лично откривење, морамо поставити приоритет када је у питању живљење по Јеванђељу и подстицање верности и духовности у другима као и у нама самима.

Спенсер В. Кимбал је био један од пророка моје младости. Ових задњих неколико година, након што сам позван за апостола, пронашао сам мир у његовој првој поруци на генералној конференцији у октобру 1943. Био је превладан својим позивом; знам какав је то осећај. Старешина Кимбал је рекао: „Пуно сам размишљао и молио се, постио и молио се. Имао сам супротстављене мисли које су ми се ројиле у глави - прикривене гласове који су говорили: ‘Не можеш ти то. Ниси достојан. Немаш способности’ - и увек је на крају долазила победоносна мисао: ‘Мораш обављати додељено дело - мораш учинити себе способним, достојним и квалификованим.’ И битка је наставила да бесни.”²³

Охрабрује ме то чисто сведочанство овог апостола који ће постати 12. председник ове моћне Цркве. Препознао је да је требало да одбаци страхове како би обављао додељено дело и да се морао ослонити на Господа за снагу како би учинио себе способним, достојним и квалификованимˮ. И ми то можемо. Битке ће беснети, али ћемо се суочити са њима са Духом Господњим. Нећемо бити „узнемирениˮ, јер када стојимо са Господом и заступамо Његова начела и Његов вечни план, стојимо на светом тлу.

Сада, шта је са ћерком и зетом који су пре много година поставили врло искрено и директно питање базирано на страху? Озбиљно су размотрили наш разговор те ноћи; молили су се и постили и дошли до својих закључака. На срећу и радост, и њихову и нашу, као деде и баке, благословени су са седморо предивне деце док иду напред у вери и љубави.

Слика

Седморо унучади старешине и сестре Разбанд

Будите храбри, браћо и сестре. Да, живимо у изазовним временима, али док смо на путу завета, не треба да се плашимо. Благосиљам вас да док то будете чинили, не будете узнемирени временима у којима живимо или невољама које нам се налазе на путу. Благосиљам вас да ћете изабрати да стојите на светим местима и не мичете се. Благосиљам вас да верујете у обећања Исуса Христа, да Он живи, пази на нас, брине за нас и стоји уз нас. У име нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа, амен.