Уздигни главу своју и радуј се

Године 1981. мој отац, два блиска пријатеља и ја кренули смо у авантуру на Аљаску. Требало је да слетимо на удаљено језеро и попнемо се до неких предивних високих предела. Како бисмо смањили терет који смо морали лично да носимо, спаковали смо потрепштине у кутије, умотали полиуретанском пеном, причврстили великим шареним тракама и бацили их кроз прозор нашег малог авиона на планирано одредиште.

Након доласка тражили смо их и тражили, али на наше разочарење нисмо могли да пронађемо ни једну кутију. На крају смо пронашли једну. У њој су били решо на гас, шатор, нешто слаткиша и неколико паковања зачина за млевено месо, али не и месо. Није било начина да комуницирамо са спољашњим светом, а наш заказан одлазак био је недељу дана касније.

Из овог искуства научио сам две вредне лекције: Прва, не бацај храну кроз прозор. Друга, некада морамо да се суочимо са тешким стварима.

Често је наша прва реакција на тешке ствари: „Зашто ја?” Међутим, питање зашто никада не уклања тешкоћу. Господ захтева да превладамо изазове и указао је „да ће [нам] све ово искуство дати, и биће за добро [наше]”.¹

Понекад Господ од нас тражи да урадимо тешку ствар, а понекад су наши изазови настали коришћењем наше личне или слободне воље других. Нефи је доживео обе ове ситуације. Када је Лехи позвао своје синове да се врате како би узели плоче од Лавана, рекао је: „И ево, гле, браћа твоја гунђају говорећи да је тешко оно што од њих захтевам. Али гле, не захтевам то од њих ја, него је то заповест Господња.”² Другом приликом, Нефијева браћа су употребила своју слободну вољу да би ограничила његову: „Ставише руке своје на мене, јер гле, разгневише се веома и свезаше ме конопцима, јер настојаху да ми живот одузму.”³

Џозеф Смит се суочио са тешкоћом у затвору у Либертију. Без олакшања на видику и у очају, Џозеф Смит је завапио: „О Боже, где си?”⁴ Без сумње су се и неки од нас осећали попут Џозефа.

Сви се суочавамо са тешким стварима: смрт вољене особе, развод, самовољно дете, болест, искушења вере, изгубљени посао или било која друга потешкоћа.

Заувек сам се изменио чувши ове речи старешине Нила А. Максвела из Већа дванаесторице, које је изговорио усред борбе са леукемијом. Рекао је: „Радио сам нешто дубоко замишљен и овe поучнe и умирујућe речи су ми дошло на ум: ʼДао сам ти леукемију да можеш поучавати мој народ са аутентичношћу.҆ ” Затим је наставио да изражава како га је то искуство благословило „перспективом о велчанственој стварности вечности… Такви погледи на вечност могу нам помоћи да пређемо наредних 100 метара, који могу бити веома тешки.”⁵

Да бисмо победили тешке тренутке са таквим погледима на вечност, предложио бих две ствари. Морамо се суочити са тешким тренуцима, најпре, праштајући другима и, друго, предајући се Небеском Оцу.

Опростити онима који су можда проузроковали нашу тешкоћу и помирити „[се] са вољом Божјом”⁶ може бити тешко. Најболније је када ту тешку ствар проузрокује члан породице, близак пријатељ или ми сами.

Као млад бискуп, научио сам шта је праштање када је мој председник кочића, Брус М. Кук, поделио следећу причу. Објаснио је:

„Током касних седамдесетих, неки сарадници и ја смо покренули неки посао. Иако нисмо учинили ништа незаконито, неке лоше одлуке, уз тешка економска времена, резултирали су нашим неуспехом.

Неки инвеститори су поднели тужбу да би надокнадили своје губитке. Њихов адвокат је случајно био саветник у бискупству моје породице. Било је веома тешко подржати човека који је, чинило се, настојао да ме уништи. Развио сам на неки начин право непријатељство према њему и сматрао сам га непријатељем. Након пет година легалне борбе, изгубили смо све што смо поседовали, укључујући нашу кућу.

Године 2002. моја супруга и ја смо сазнали да ће се председништво кочића у ком сам служио као саветник реорганизовати. Док смо путовали на кратак одмор пре разрешења, питала ме је кога бих изабрао за свог саветника када бих био позван за новог председника кочића. Нисам желео да говорим о томе али је она била упорна. На крају ми је на ум пало једно име. Она је затим поменула име адвоката кога смо сматрали главним узрочником наших тешкоћа последњих 20 година. Док је говорила Дух ми је потврдио да он треба да буде други саветник. Да ли бих могао да опростим том човеку?

„Када ми је старешина Дејвид Е. Соренсен уручио позив да служим као председник кочића, дао ми је један сат да одаберем саветнике. Кроз сузе сам указао да је Господ већ обезбедио то откривење. Док сам изговарао име човека ког сам сматрао својим непријатељем, бес, непријатељство и мржња које сам осећао почели су да нестају. У том тренутку сам спознао мир који долази са праштањем кроз помирење Христово.”

Другим речима, мој председник кочића му је заиста „искрено опростио”, попут Нефија из давнина.⁷ Председника Кука и његовог саветника знао сам као двојицу праведних свештеничких вођа који су волели један другог. Одлучио сам да будем попут њих.

Годинама раније, током наше пропале авантуре на Аљасци, брзо сам научио да пребацивање кривице на друге због наших околности - пилота који је храну избацио напоље да би био лакши - није решење. Међутим, док смо доживљавали физичку исцрпљеност, недостатак хране, болест, и спавање на земљи током олује само са једним покривачем, научио сам да „ништа није немогуће Богу.”⁸

Млади људи, Бог тражи од вас тешке ствари. Једна 14-годишња млада жена је учествовала на кошаркашком такмичењу. Сањала је да игра кошарку у средњошколском тиму попут своје старије сестре. Тада је сазнала да су њени родитељи позвани да председавају мисијом у Гватемали.

По доласку, открила је да ће неки од њених часова бити на шпанском, језику који још није говорила. У њеној школи није постојао ни један женски спортски тим. Живела је на 14. спрату зграде са јаким обезбеђењем. Поврх свега, није могла да излази сама напоље из безбедносних разлога.

Њени родитељи су месецима слушали како се сваке ноћи плаши да заспи. То им је сламало срца! Коначно су одлучили да је пошаљу кући код њене баке због школе.

Када је моја супруга ушла у собу наше ћерке да јој саопшти нашу одлуку, видела је нашу ћерку како клечи у молитви са отвореном Мормоновом књигом на кревету. Дух је шапнуо мојој супрузи: „Биће у реду”, и моја супруга је тихо напустила просторију.

Никада више нисмо чули да се плашила да заспи. Уз одлучност и Господњу помоћ храбро се суочила са те три године.

На крају наше мисије питао сам своју ћерку да ли ће служити пуновремену мисију. Њен одговор је гласио: „Не, тата, већ сам служила.”

Сложио сам се с тим! Али шест месеци касније, Дух ме је пробудио током ноћи уз следећу мисао: „Позвао сам твоју ћерку да служи мисију.”

Моја реакција је била: „Небески Оче, она је дала тако много.” Дух ме је брзо исправио и помогао да схватим да њену мисионарску службу тражи Господ.

Убрзо сам позвао своју ћерку на ручак. Преко пута стола сам рекао: „Ганзи, знаш ли зашто смо овде?”

Рекла је: „Да, тата. Знаш да морам да служим мисију. Не желим да идем али ћу ићи.”

Због тога што је своју вољу подредила Небеском Оцу, служила Му је свим својим срцем, моћу, умом и снагом. Поучила је свог оца како се раде тешке ствари.

У обраћању младима широм света, председник Расел М. Нелсон захтевао је од младих неке тешке ствари. Председник Нелсон је рекао: „Мој пети позив вама је да устанете; будите другачији од света… Господу сте потребни да изгледате, звучите, делујете и облачите се као истински ученици Исуса Христа.”⁹ То може бити тешко, ипак знам да то можете учинити - са радошћу.

Сетите се да „људи јесу да би радост имали.”¹⁰ Уз све са чиме се Лехи суочио, ипак је проналазио радост. Сетите се када је Алма био „притиснут жалошћу”¹¹ због народа Амонихе? Анђео му је рекао: „Благословен си Алма. Уздигни, стога, главу своју и радуј се… јер беше веран у држању заповести Божјих.”¹² Алма је научио велику истину: увек се можемо радовати када држимо заповести. Сетите се да током ратова и изазова са којима су се суочавали у време капетана Моронија, „никада не беше срећнијег времена међу народом Нефијевим.”¹³ Ми можемо и треба да пронађемо радост док се суочавамо са тешким стварима.

Спаситељ се суочавао са тешким стварима: „Свет… ће Га због безакоња свога осудити као ништавног. Стога Га бичују и Он то подноси, и ударају Га, и Он то подноси. Да, пљуjу Га, и Он то подноси, због нежне доброте своjе и трпељивости своjе према деци човечjоj.”¹⁴

Због те нежне доброте, Исус Христ је претрпео Помирење. Због тога каже свакоме од нас: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја надвладах свет.”¹⁵ Због Христа и ми можемо надвладати свет.

Док се суочавамо са тешким стварима на Господњи начин, уздигнимо главе и радујмо се. У овој светој прилици да сведочим свету, проглашавам да наш Спаситељ живи и усмерава своју Цркву. У име Исуса Христа, амен.