Људи су најважнији

Док смо се припремали за изградњу величанственог Храма Париз, Француска, имао сам искуство које никада нећу заборавити. Године 2010, када је пронађено место за храм, градоначелник је затражио да се састане са нама и сазна више о нашој Цркви. Тај састанак је био кључан корак у добијању грађевинске дозволе. Педантно смо припремили презентацију која је садржала неколико импресивних фотографија храмова светаца последњих дана. Моја највећа нада је била да ће њихова архитектонска лепота убедити градоначелника да подржи наш пројекат.

На моје изненађење, градоначелник је наговестио да би он и његов тим, уместо да погледају презентацију, радије сами спровели истраживање о томе каква смо ми црква. Наредног месеца позвани смо да чујемо извештај који је дала градска саветница, која је такође случајно професор историје религије. Рекла је: „Изнад свега осталог, желели смо да разумемо ко су чланови ваше цркве. Прво смо присуствовали једном вашем причесном састанку. Седели смо у позадини капеле и пажљиво посматрали људе у заједници и оно што раде. Затим смо се састали са вашим комшијама - онима који живе око вашег центра кочића - и питали смо их какви су мормони људи.”

„Па, шта сте закључили?ˮ Упитао сам са извесном дозом стрепње. Одговорила је: „Открили смо да је Црква Исуса Христа светаца последњих дана ближа оригиналној цркви Исуса Христа од свих других цркава за које знамо.” Замало да приговорим и кажем: „То није баш потпуно тачно! То није црква која је најближа; то јесте црква Исуса Христа - иста Црва, истинита Црква!” Али сам се уздржао и уместо тога понудио тиху молитву захвалности. Градоначелник нас је тада посаветовао да, на основу њихових налаза, он и његов тим немају примедбе што се тиче изградње храма у њиховој заједници.

Данас, када помислим на чудесно искуство, осећам захвалност за градоначелникову мудрост и проницљив дух. Знао је да кључ схватања цркве није да погледа спољашњи изглед њених зграда или чак као добро организовану институцију него кроз милионе њених верних чланова, који свакога дана настоје да следе пример Исуса Христа.

Дефиниција Цркве може се пронаћи у одломку Мормонове књиге где пише: „И они [што значи Господњи ученици] који беху крштени у име Исусово беху названи црквом Христовом.”¹

Другим речима, у Цркви су најважнији људи. Најважнији сте ви, Господњи ученици, који Га воле и следе и који су путем завета преузели Његово име.

Председник Расел М. Нелсон је једном упоредио Цркву са лепим аутомобилом. Сви волимо када је наше возило чисто и угланцано. Али сврха аутомобила није да стоји као нека атрактивна машина, него да се људи превозе њиме.² На исти начин смо ми, као чланови Цркве, захвални што имамо дивна места за богослужење, која су чиста и добро одржавана и, такође, уживамо што имамо програме који добро функционишу. Али то су само системи подршке. Наш једини циљ је да позивамо све синове и кћери Божје да дођу Христу и да их усмеравамо дуж заветног пута. Ништа није важније. У нашем раду, најважнији су људи и завети.

Зар није дивно што се име дато откривењем за обновљену Цркву везује за два најважнија елемента у сваком јеванђеоском завету? Прво је име Исуса Христа. Црква припада Њему, и Његово посвећујуће Помирење и завети су једини пут до спасења и узвишења. Друго име односи се на нас, свеце, или другим речима, Његове сведоке и Његове ученике.

Научио сам значај усредсређености на људе док сам служио као председник кочића у Француској. На почетку своје службе имао сам неке веома амбициозне циљеве за кочић; стварање нових одељења, изградњу нових састајалишта па чак и изградњу храма у нашој области. Када сам, шест година касније, био разрешен ни један од тих циљева није био остварен. То би могло изгледати као потпун неуспех осим што је током тих шест година смер мојих циљева постао сасвим другачији.

Док сам седео на подијуму на дан свог разрешења био сам обузет дубоким осећајем захвалности и остварености. Посматрао сам лица стотине присутних чланова. Сетио сам се духовног искуства које ме је спајало са сваким од њих.

Ту су била она браћа и сестре који су ушли у воде крштења, они којима сам потписао прву препоруку како би примили свете храмске обреде и они млади људи и парови које сам заредио или разрешио као пуновремене мисионаре. Било је и много других којима сам послуживао док су пролазили кроз искушења и невоље у својим животима. Осетио сам снажну братску љубав према сваком од њих. Открио сам чисту радост у служењу њима и уживао сам у њиховој све већој оданости Спаситељу и вери у Њега.

Председник М. Расел Балард је поучио: „Оно што је најважније у нашим црквеним дужностима нису статистике или састанци који се одржавају, него да ли су појединци - којима је послуживано сваком понаособ, баш као што је Спаситељ чинио - били уздигнути и охрабрени и на крају измењени.”³

Моја драга браћо и сестре, да ли смо активни у Јеванђељу или да ли смо само заузети у Цркви? Кључ је да следимо пример Спаситеља у свему. Ако то чинимо, природно ћемо се усредсредити на спасавање појединаца уместо на обављање задатака и имплементацију програма.

Да ли сте се икада запитали како би било када би Спаситељ посетио ваше одељење или огранак следеће недеље? Шта би Он учинио? Да ли би Га занимало да зна да ли су визуелна помагала довољно добра или да су столице добро намештене у учионици? Или би пронашао неког кога би волео, поучавао и благословио? Можда би потражио новог члана или пријатеља да му пожели добродошлицу, болесног брату или сестру којој је потребна утеха или несигурну младу особу којој су потребни подстицај и охрабрење.

Које разреде би Исус посетио? Не бих се изненадио када би најпре посетио децу у Школици. Вероватно би клекнуо и говорио са њима очи у очи. Показао би им своју љубав, причао приче, честитао им на њиховим цртежима и сведочио о свом Оцу на Небу. Његов став био би једноставан, искрен и без претварања. Можемо ли и ми тако чинити?

Обећавам вам да док настојите да се нађете у Господњем дневном реду, ништа неће бити важније од проналажења оних којима можете помоћи и благословити их.У Цркви ћете се усредсредити на поучавање појединаца и допирање до њихових срца. Ваша брига биће пре неговање духовног искуства него организовање савршене активности, послуживање вашим члановима уместо чекирање броја посета које сте обавили. Нисте ви најважнији него они које зовемо браћом и сестрама.

Понекад разговарамо о oдласку у цркву. Али, Црква је више од зграде или посебног места. Подједнако је стварна и жива у најскромнијим и најудаљенијим областима света као што је и у црквеном седишту у Солт Лејк Ситију. Сам Господ је рекао: „Јер где су два или три сабрани у име моје oнде сам ја међу њима.”⁴

Где год идемо носимо Цркву са собом: на посао, у школу, на одмор, а посебно у своје домове. Сама наша присутност и утицај могу бити довољни да учинимо неко место светим где год да смо.

Сећам се разговора који сам водио са пријатељем који није члан наше вере. Био је изненађен када је сазнао да сваки достојан мишкарац у нашој Цркви може да прими свештенство. Питао је: „Па колико носилаца свештенства има у твом одељењу?”

Одговорио сам: „Између 30 и 40.”

Збуњен, наставио је: „У нашој заједници имамо само једног свештеника. Зашто вам је потребно толико свештеника у недељу ујутро?”

Заинтригиран његовим питањем, осетио сам се надахнутим да одговорим: „Слажем се са тобом. Не верујем да нам је потребно толико носилаца свештенства у Цркви недељом. Али нам јесте потребан носилац свештенства у сваком дому. А када нема свештеника у дому позивају се други носиоци свештенства да пазе и послужују тој породици.”

Наша Црква није само недељна црква. Наше богослужење се наставља свакога дана у недељи, где год да смо и шта год да радимо. Наши домови су посебно „најважнија светилишта наше вере”.⁵ Наши домови су место у ком се најчешће молимо, благосиљамо, проучавамо, поучавамо речи Божје и служимо са чистом љубављу. Из личног искуства могу да посведочим да су наши домови света места где Дух може боравити - колико и на нашим званичним местима за богослужење, а понекад и више.

Износим сведочанство да је ово истинита Црква Исуса Христа. Њена снага и виталност долазе од свакодневних поступака милиона Његових ученика који свакога дана настоје да следе Његов узвишен пример бринући о другима. Христ живи и Он управља овом Црквом. Председник Расел М. Нелсон је пророк кога је одабрао да нас води и усмерава у нашим данима. О томе сведочим у име Исуса Христа, амен.