Досегните циљ са бакљом која постојано пламти

Велики цар Соломон је пример некога ко је добро кренуо. Када је био млад, “љубљаше Господа, ходећи по уредбама оца својега Давида” (1. књ. о царевима 3:3). Бог је био задовољан њиме и рекао је: “Ишти што хоћеш да ти дам” (1. књ. о царевима 3:5).

Уместо да тражи богатство или дуг живот, Соломон је тражио “срце разумно да може судити народу твојему и распознавати добро и зло” (1. књ. о царевима 3:9).

Господ је био толико задовољан тиме да је благословио Соломона не само мудрошћу него и неизмерним богатством и дугим животом.

Иако је Соломон био заиста врло мудар и учинио много тога доброг, није завршио добро. Нажалост, касније у животу, “Чињаше Соломун што беше зло пред Господом и не хођаше сасвијем за Господом” (1. књ. о царевима 11:6).

Колико пута смо започели нешто а нисмо завршили? Дијету? Вежбање? Обавезали се да ћемо свакодневно читати Света писма? Одлучили да будемо бољи ученици Исуса Христа?

Колико често доносимо одлуке у јануару и одлучно их спроводимо неколико дана, неколико недеља, или чак неколико месеци да бисмо у октобру схватили да је пламен наше посвећености тек нешто више од хладног пепела?

Једног дана наишао сам на духовиту слику пса који лежи поред папира који је исцепао. Писало је: “Потврда за пса о завршеној обуци из послушности.”

И сами смо такви понекад.

Имамо добре намере, кренемо добро, желимо да будемо најбољи што можемо. Али, на крају, своје одлуке поцепамо, одбацимо и заборавимо на њих.

У људској природи је да се спотичемо, падамо и понекад желимо да одустанемо од трке. Али, као ученици Исуса Христа, обавезали смо се да ћемо не само почети трку, него је и завршити - и то са бакљом која постојано пламти. Спаситељ је обећао својим ученицима: “Али који претрпи до краја благо њему” (Maтеј 24:13).

Дозволите ми да парафразирам оно што је Спаситељ обећао у наше време: Ако држимо Његове заповести и стигнемо до циља са бакљом која постојано пламти, имаћемо вечни живот, што је највећи од свих дарова Божјих (видети УИЗ 14:7; такође видети 2. Нефи 31:20).

Понекад смо, после спотицања, неуспеха, или чак одустајања, обесхрабрени и верујемо да је наше светло нестало и да је наша трка изгубљена. Али ја сведочим да светло Христово не може да се угаси. Оно сија у најмрачнијој ноћи и поново ће обасјати наше срце само ако га окренемо ка Њему (видети 1. књ. о царевима 8:58).

Без обзира на то колико често и колико далеко падамо, Светло Христово увек јарко пламти. Па чак и у најмрачнијој ноћи, ако закорачимо ка Њему, Његово светло ће прожети сенке и поново запалити наше душе.

Ова трка следбеништва није спринт него маратон. И није толико важно колико брзо идемо. У ствари, једини начин на који можемо изгубити трку јесте да на крају попустимо или одустанемо.

Докле год устајемо и настављамо да идемо према нашем Спаситељу, побеђујемо у трци са нашим бакљама које пламте.

Јер бакља нема ништа са нама или оним што чинимо.

Она се односи на Спаситеља света.

А то је Светло које никада неће ишчезнути. То је Светло које обузима таму, исцељује наше ране и пламти чак и усред најдубље туге и недокучиве таме.

То је Светло које превазилази разумевање.

Молим се да свако од нас заврши пут којим је кренуо. А уз помоћ нашег Спаситеља и Откупитеља, Исуса Христа, радосно ћемо стићи до циља и то са бакљама које пламте.