Организација и судбина истините и живе Цркве

Џозеф Смит је известио о догађајима са састанка одржаног 6. априла 1830. год., приликом организовања Цркве: „Отворивши састанак свечаном молитвом нашем Небеском Оцу, наставили смо у складу са претходном заповешћу да прозивамо своју браћу да бисмо знали да ли нас прихватају као своје учитеље у стварима Божјег царства, и да ли се слажу да наставимо и организујемо се као Црква, према истој заповести коју смо примили. На тих неколико предлога пристали су анонимним гласањем.

Онда сам положио руке на Оливера Каудерија и заредио га у старешину Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, после чега је он заредио мене у службу старешине исте Цркве. Онда смо узели хлеб, благословили га и изломили са њима; исто тако и вино, благословили смо га и попили са њима. Онда смо положили руке на сваког присутног члана Цркве, како би могли примити дар Светог Духа и бити потвр-ђени за чланове Христове Цркве. Свети Дух се излио на нас у веома великој мери - неки су прорицали, док смо сви ми славили Господа и веома се радовали …

Наставили смо, онда, да прозивамо и заређујемо осталу браћу у различите службе у свештенству, у складу са Духа. И пошто смо провели дивно време у сведочењу и осећајући моћи и благослове Светог Духа, кроз Божју благодат коју нам је даровао, распустили смо састанак са пријатним сазнањем да смо сада чланови признати од Бога, ‘Цркве Исуса Христа’, организоване у складу са заповестима и откривењима која нам је Он дао у овим последњим данима, као и у складу са редом Цркве како је забележено у Новом завету.”⁶

На првој генералној конференцији Цркве, одржаној у Фајету, у држави Њујорк, 9. јуна 1830. год., било је послужено причешће, неколико људи било је потврђено за чланове Цркве, други су били заређени у службе у свештен-ству, а Свети Цух се излио на свеце. Пророк Џозеф Смит је забележио: „Такви призори били су осмишљени да би надахнули наша срца неизрецивом радошћу и испунили нас страхопоштовањем и наклоношћу према том Свемогућем Бићу, чијом благодаћу смо били позвани да будемо средство у остварењу радости за децу човечју због таквих славних бла-гослова који су тада били изливени на нас. Да будемо укљу-чени у потпуно исти ред ствари ког су се придржавали свети апостоли из давнина; да схватимо важност и церемонију таквих догађаја; и да будемо сведоци и осећамо својим при-родним чулима исте славне објаве свештеничке моћи, дарове и благослове Светог Духа, и доброту и удостојење милостивог Бога таквима који су послушни вечном јеван-ђељу нашег Господа Исуса Христа, сједињене да у нама створе осећања усхићене захвалности, и надахну нас новом преданошћу и снагом у овом истинитом делу.”⁷

„Христ је био глава Цркве, главни угаони камен, духовна стена на којој је Црква изграђена и врата пакла неће је надвладати [видети Јев. по Матеју 16:18; Посл. Ефесцима 2:20]. Он је изградио царство, изабрао апостоле и заредио их у Мелхиседеково свештенство, дајући им моћ да послужују у обредима јеванђеља.”⁸

„‘Христ … је дао једне апостоле, а једне пророке, а једне јеванђелисте, а једне пастире и учитеље’ [Посл. Ефесцима 4:11]. А како су апостоли, пророци, пастири, учитељи и јеванђелисти бирани? Пророштвом (откривењем) и полагањем руку: – божанским општењем, и божански одређеним обредом – посредством свештенства, организовани по реду Божјем, божанским наименовањем.”⁹

„Мормонова књига нам каже да се наш Спаситељ појавио на овом [америчком] континенту после свог васкрсења; да је овде успоставио јеванђеље у свој његовој пунини, богатству, моћи и благослову; да су имали апостоле, пророке, пастире, учитеље и јеванђелисте; исти ред, исто свештенство, исте обреде, дарове, моћи, и благослове који су постојали на источном континенту.”¹⁰

„Јеванђелиста је патријарх … Где год се Христова Црква на земљи успоставља, треба да постоји патријарх у корист потомства светаца, као што је било са Јаковом када је дао патријаршки благослов својим синовима.”¹¹

Чланци вере 1:6: „Верујемо у исти поредак који је постојао у изворној цркви, наиме, у апостоле, пророке, пастире, учи-теље, јеванђелисте, и тако даље.”¹²

„Чврсто верујем у пророке и апостоле, да је Исус Христ главни угаони камен и да говори као онај који има власт међу њима, а не као књижевници.”¹³

„Председници или [Прво] председништво су над Црквом; и откривења и намера и воља Божја за Цркву треба да долазе преко председништва. То је небески ред и моћ и повластица [Мелхиседековог] свештенства.”¹⁴

Која важност је додата позивима тих Дванаест апостола, другачија од других позива или служби у Цркви? … Они су Дванаесторица апостола, који су позвани у службу путујућег Високог савета, који треба да председавају црквама светаца … Они треба да носе кључеве те службе, да откључају врата царства небеског свим народима, и да проповедају јеванђеље сваком створењу. То је моћ, власт и врлина њиховог апостолства.”¹⁵

Орсон Прат, који је служио у Већу Цванаесторице апостола, јерекао: „Господ … је упутио да Веће Дванаесторице треба да се организује, а њихов задатак би био да проповеда јеванђеље свим народима, најпре нејеврејима, а затим Јеврејима. Свештенство је било сазвано после изградње храма у Киртланду, и говорећи о Дванаесторици апостола, пророк Џозеф је рекао да су примили апостолство са свим моћима која се односе на исто, баш као и древни апостоли.”¹⁶

Вилфорд Вудруф, четврти председник Цркве, је рекао: „Џозеф је позвао дванаест апостола. Ко су они били? Господ му је рекао: Дванаесторица су они који ће желети да преузму на себе моје име са пуном намером срца; и ако они желе да преузму на себе моје име са пуном намером срца, позвани су да иду по целом свету да проповедају моје јеванђеље сваком створењу.’ [Видети УИЗ 18:27 и 28.] … Када је пророк организовао Веће Дванаесторице апостола, подучавао их је начелу јединства. Дао им је да разумеју да морају бити једног срца и једног ума, и да морају на себе потпуно преузети име Христово; да шта год им Бог заповеди морају ићи и то учинити.”¹⁷

„Седамдесеторица треба да саставе путујућа већа, да иду целом земљом, где год их Дванаесторица апостола позову да иду.”¹⁸

„Седамдесеторица нису позвана да служе за трпезом [видети Дела апост. 6:1 и 2], … већ да проповедају јеванђеље и граде [цркве], и постављају друге, који не припадају тим већима да председавају [црквама], а то су Високи свештеници. Дванаесторица такође треба да … носе кључеве царства свим народима, и да им откључавају врата јеванђеља, и да позивају седамдесеторицу да их следе и помажу им.”¹⁹

„Од организовања Христове Цркве, … 6. априла 1830. год., имали смо задовољство да будемо сведоци ширења истине у различите делове наше земље, упркос томе што су се њени непријатељи непрестано марљиво напрезали да зауставе њен курс и спрече њен напредак; мада су се зло и лукави људи удруживали да униште невине, … ипак се славно јеванђеље у свој својој пунини ширило и свакодневно стицало обраћенике; и наша молитва Богу је да то може да се настави и да бројни буду додати онима који ће бити вечно спашени.”²⁰

„Узор истине је подигнут; ниједна рука која није света не може зауставити ово дело од напредовања; прогони могу беснети, руље се могу удруживати, војске се могу окупљати, клевете могу опадати, али истина Божја ће одважно напредовати, племенито и независно, док не продре на сваки континент, походи сваку област, уђе у сваку земљу и чује je свако ухо, док се Божје намере не остваре, и велики Јехова каже да је дело обављено.”²¹

„И опет, још једна парабола коју им је Спаситељ испричао, која се односи на царство које треба да буде успостављено мало пре или у време жетве, која гласи како следи – ‘Царство је небеско као зрно горушичино које узме човек и посеје на њиви својој, које је истина најмање од свију семена, Али кад узрасте, веће је од сваког поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и седају на његовим гранама.’ [Јев. по Матеју 13:31 и 32.] Сада можемо јасно открити да је овај симбол дат да би приказао Цркву каква ће постати у последњим данима. Гле, царство небеско се пореди са њом. А сада, шта је попут ње?

„Узмимо Мормонову књигу коју је човек узео и сакрио у свом пољу, добро је чувајући својом вером да процвета у последњим данима, или у одређено време; погледајмо је како излази из земље која се заиста рачуна као најмање од свих семена, али гле, она се грана, да, дижући се у висине са високим гранама и величанственошћу попут Бога, док као зрно горушичино не постане највећа од свих биљака. То је истина, и проклијала је и изашла из земље, и праведност почиње да гледа доле са небеса [видети Псалам 85:11; Мојсије 7:62], и Бог шаље доле своје моћи, дарове и анђеле да пребивају на њеним гранама.

Царство небеско је као зрно горушичино. Погледајте, онда, зар није то царство небеско које подиже своју главу у последњим данима у величанству свог Бога, и то Црква Исуса Христа светаца последњих дана, као неприступачна, непомична стена усред велике дубине, изложена олујама и непогодама Сотониним, која је до сада остала постојана, и још увек храбро одолева гомилајућим непријатељским таласима које покрећу бесни ветрови дела која слабе, који су се разбијали и још увек се разбијају невероватном снагом о побепобедоносну стену Цркве, а које напред тера удвостручен гнев непријатеља праведности.”²²

Као део своје молитве на посвећењу храма у Киртланду, касније забележене у Учењу и заветима 109:72–76, пророк Џозеф Смит је рекао: „Спомени се целе Цркве своје, о Господе, свих породица њихових и најближих познаника њихових, свих болесника њихових и уцвељених са свима сиромашнима и кроткима на земљи, да царство које си успоставио без руку, постане гора велика да испуни целу земљу. Да Црква твоја изађе из дивљине таме и засине лепа као месец, јасна као сунце, и страховита као војска са заставама. И да се украси попут веренице за онај дан кад ћеш ти разоткрити небеса и учинити да се планине растопе од присуства твога, и долине да се подигну и што је неравно да се изравна, да слава твоја испуни земљу. Да кад труба мртвима затруби будемо понесени горе теби у сусрет на облаку да будемо увек са Господом. Да хаљине наше буду чисте и будемо обучени у одећу праведности, са палмама својим у рукама, и круном славе на глави својој, да пожањемо вечну радост за сва трпљења своја.”²³

„Божје дело је општа ствар у којој сви свеци имају исти интерес. Сви ми смо чланови једног заједничког тела и сви делимо истог духа, и крштени смо једним крштењем и поседујемо исту славну наду. Унапређење Божјег дела и изградња Сиона важни су за једну особу као и за сваку другу. Једина разлика је у томе што је један позван на испуњење једне дужности, а други друге дужности; ‘и ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди. Али око не може рећи руди: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми;’ опречна осећања, различити интереси, лични планови, све треба да се стопи у један заједнички циљ, у интересу целине [видети 1. Коринћанима 12:21, 26]”²⁴

„Браћо и сестре, будите верни, будите марљиви, ревносно се борите за веру која је једном дата свецима [видети Посл. Јудина 1:3]; нека сваки мушкарац, жена и дете разумеју важност дела и раде као да успех зависи само од његовог личног труда; нека сви у томе имају интереса, имајући на уму да живе у времену које је хиљадама година раније подстицало најдубља осећања царева, пророка и праведника, надахњујући њихове најпријатније ноте и најузвишеније песме, и учинивши да се распламсају у тако заносне речи забележене у Светим писмима; и убрзо ћемо морати да ускликнемо језиком надахнућа -

По сећању Вилфорда Вудруфа, Џозеф Смит је дао следеЂу изјаву члановима Цванаесторице који су одлазили на мисију у Велику Британију 1839. год.: „Без обзира на оно што вас може снаћи, упрегните сву своју снагу и издржите и увек подржавајте и браните интересе Цркве и царства Божјег.”²⁶