Учење о припадности

Желео бих да говорим о ономе што зовем учењем о припадности Цркви Исуса Христа светаца последњих дана. Ово учење има три дела: (1) улога припадности у окупљању Господњег заветног народа, (2) важност служења и жртвовања у припадности и (3) централни значај Исуса Христа у припадности.

Цркву Исуса Христа светаца последњих дана у својим раним почецима чинили су углавном бели северноамерички и северноевропски свеци са релативно малим бројем Индијанаца, Афроамериканаца и Пацифичких острвљана. Сада, осам година од прославе 200-годишњице свог оснивања, Црква се знатно повећала бројчано и разнолико у Северној Америци, а још више у остатку света.

Док давно проречено окупљање Господњег заветног народа добија на замаху, Црква ће се заиста састојати од чланова из сваког народа, рода, језика и међу свим људима.¹ Ово није прорачуната или изнуђена различитост, већ природна појава коју бисмо очекивали, увиђајући да јеванђеоска мрежа сакупља из сваког народа и међу свим људима.

Како смо благословени што видимо дан када се Сион успоставља истовремено на свим континентима и у нашем окружењу. Као што је рекао пророк Џозеф Смит, Божји народ у свим временима се радовао са веселим ишчекивањем до данашњег дана, и „ми смо народ у милости за ког је Бог изабрао да донесе славу последњих дана.”²

Пошто смо добили ову повластицу, не можемо дозволити да постоји било какав расизам, племенске предрасуде или друге поделе у Христовој Цркви последњих дана. Господ нам је заповедио: „Једно будите, а не будете ли једно нисте моји.”^3. Требало би да будемо марљиви у искорењивању предрасуда и дискриминације из Цркве, из наших домова, а понајвише из наших срца. Како наше црквено људство постаје све разноврсније, наша добродошлица мора бити све спонтанија и топлија. Потребни смо једни другима.⁴

У својој првој посланици Коринћанима, Павле објављује да су сви који су крштени у Цркви једно у телу Христовом:

„Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једнога тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос.

Јер једним духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји, или Грци, или робови, или сами своји; и сви се једним Духом напојисмо…

Да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другог.

И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.”⁵

Осећај припадности је важан за наше физичко, ментално и духовно благостање. Ипак, сасвим је могуће да с времена на време свако од нас осећа да се не уклапа. У обесхрабрујућим тренуцима можемо осетити да никада нећемо бити у складу са Господњим високим стандардима или очекивањима других.⁶ Можемо несвесно наметати очекивања другима – па чак и себи – која нису Господња очекивања. Можемо на суптилне начине саопштити да је вредност душе заснована на одређеним достигнућима или позивима, али то није мерило нашег положаја у Господњим очима. „Господ гледа на срце.”⁷ Он брине о нашим жељама и чежњама и о томе шта постајемо.⁸

Сестра Џоди Кинг је написала о свом искуству протеклих година:

„Никада се нисам осећала као да не припадам Цркви све док мој муж Камерон и ја нисмо почели да се боримо са неплодношћу. Деца и породице које су ми обично доносиле радост када их видим у Цркви сада су почели да ми изазивају тугу и бол.

Осећала сам се неплодно без детета у наручју или торбе за пелене у руци…

Најтежа нам је била прва недеља у новом одељењу. Пошто нисмо имали децу, питали су нас да ли смо младенци и када планирамо да оснујемо породицу. Била сам прилично добра у одговорима на ова питања, а да им нисам дозволила да утичу на мене – знала сам да нису смишљена да повреде.

Међутим, ове недеље је било посебно тешко одговарати на та питања. Управо смо сазнали, након што смо се надали, да опет нисам трудна.

Ушла сам на причесни састанак осећајући се потиштено, и било ми је тешко одговорити на та типична питања ʾупознај сеʾ…

Али недељна школа ми је заиста сломила срце. Лекција – која је требало да буде о божанској улози мајки – брзо је променила све и постала фрустрација. Срце ми се стиснуло и сузе су ми нечујно текле низ образе док сам слушала жене како се жале на благослов за који бих ја дала све.

Изашла сам из цркве. У почетку нисам желела да се вратим. Нисам желела да поново доживим тај осећај изолације. Али те ноћи, након разговора са својим мужем, знали смо да ћемо наставити да идемо у цркву, не само зато што је Господ тражио од нас, већ и зато што смо обоје знали да радост која долази од обнављања завета и осећања Духа у цркви превазилази тугу коју сам ја осетила тога дана…

У Цркви има удовица, разведених и самаца; оних са члановима породице који су отпали од Јеванђеља; људи са хроничним болестима или финансијским проблемима; чланова који доживљавају привлачност према истом полу; чланова који раде на превазилажењу зависности или недоумица, нових обраћеника; новодосељених; празних гнезда; и списак је све дужи…

Спаситељ нас позива да дођемо к Њему – без обзира на наше околности. Долазимо у цркву да обновимо своје завете, да увећамо своју веру, да пронађемо мир и да чинимо оно што је Он савршено чинио у свом животу – послужујемо другима који се осећају као да ту не припадају.”⁹

Павле је објаснио да су Црква и њени службеници дати од Бога „за усавршавање светих, за дело службе, за изградњу тела Христовог:

Докле достигнемо сви у јединство вере и познања сина Божијега, у човека савршена, у меру раста висине Христове”.¹⁰

Тужна је иронија, дакле, када неко, осећајући да није савршен у свим аспектима живота, закључи да не припада тој истој организацији, коју је Бог осмислио да нам помогне да напредујемо ка савршенству.

Препустимо суд Господњим рукама и онима које је Он овластио и будимо задовољни да волимо и поступамо једни према другима најбоље што можемо. Замолимо Га да нам показује пут, из дана у дан, да „[доведемо]… сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слепе”.¹¹ – то јест, све – на велику гозбу Господњу.

Други аспект доктрине припадности има везе са нашим сопственим доприносима. Иако ретко размишљамо о томе, велики део наше припадности потиче од наше службе и жртава које приносимо за друге и за Господа. Претерана усредсређеност на наше личне потребе или сопствену удобност може осујетити тај осећај припадности.

Још увек тежимо да следимо Спаситељево учење:

„Него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи…

„Јер син човечиј није дошао да му служе него да служи, и да дâ душу своју у откуп за многе.”¹²

Припадност не долази док је чекамо, већ када пружамо руку помоћи једни другима.

Данас, нажалост, посвећивање себе циљу или жртвовање било чега за било кога другог постаје супротно култури. У чланку часописа Deseret Magazine прошле године, аутор Род Дрехер присетио се разговора са једном младом мајком у Будимпешти:

„Ја сам у будимпештанском трамвају са… пријатељицом у њеним раним тридесетим – назовимо је Кристина – док смо на путу да интервјуишемо старију [хришћанку] која је, са својим покојним мужем, издржала прогон од стране комунистичке државе. Док лутамо градским улицама, Кристина прича о томе колико је тешко бити искрен са пријатељима њених година, о мукама са којима се суочава као жена и мајка мале деце.

Кристинине тешкоће су сасвим обичне за младу жену која учи како да буде мама и жена – али међу њеном генерацијом преовладава став да су животне потешкоће претња по добробит и да их треба одбити. Да ли се она и њен муж понекад свађају? Онда треба да га остави, кажу. Да ли је њена деца нервирају? Онда би требало да их пошаље у дневни боравак.

Кристина се брине да њени пријатељи не схватају да су искушења, па чак и патња, нормалан део живота – а можда чак и део доброг живота, ако нас та патња учи како да будемо стрпљиви, љубазни и пуни љубави…

… Социолог религије на Универзитету Нотр Дам, Кристијан Смит, у својој студији о одраслима [узраста] од 18 до 23 године открио је да већина њих верује да друштво није ништа друго до ’збирка аутономних појединаца који желе да уживају у животу’”.¹³

Према овој филозофији, све оно што неко сматра тешким ’је облик угњетавања’”.¹⁴

Насупрот томе, наши преци пионири стекли су дубок осећај припадности, јединства и наде у Христа кроз жртве које су поднели да би служили мисије, изградили храмове, напуштали удобне домове под принудом и почињали изнова, и на мноштво других начина посветили себе и своја средства зарад Сиона. Били су спремни да жртвују чак и своје животе ако је потребно. И сви смо корисници њихове издржљивости. Исто важи и за многе данас који су можда изгубили породицу и пријатеље, прилике за посао или на други начин трпе дискриминацију или злостављање као последицу крштења. Њихова награда је, међутим, снажан осећај припадности заветном народу. Свака жртва коју принесемо у Господњем циљу помаже нам да потврдимо своје место уз Њега, онога који је дао свој живот као откупнину за многе.

Последњи и најважнији елемент учења о припадности је централна улога Исуса Христа. Не придружујемо се Цркви само ради заједништва, колико год то било важно. Придружујемо се ради откупљења кроз љубав и благодат Исуса Христа. Придружујемо се да обезбедимо обреде спасења и узвишења за себе и оне које волимо са обе стране вела. Придружујемо се да учествујемо у великом пројекту успостављања Сиона у припреми за Господњи повратак.

Црква је чувар завета спасења и узвишења које нам Бог нуди кроз обреде светог свештенства.¹⁵ Поштовањем ових завета добијамо највиши и најдубљи осећај припадности. Председник Расел М. Нелсон је недавно записао:

„Једном када ви и ја склопимо завет са Богом, наш однос са Њим постаје много ближи него пре нашег завета. Сада смо везани заједно. Због нашег завета са Богом, Он се никада неће уморити у својим напорима да нам помогне, а ми никада нећемо исцрпити Његово милостиво стрпљење са нама. Свако од нас има посебно место у Божјем срцу…

… Исус Христ је јемац тих завета (видети Јеврејима 7:22; 8:6).”¹⁶

Ако ово будемо памтили, Господње велике наде у нас ће нас надахнути а не обесхрабрити.

Можемо да осетимо радост док трагамо, појединачно и заједно, за „мер[ом] раста висине Христове”.¹⁷ Упркос разочарењима и падовима на том путу, то је значајна потрага. Подижемо и охрабрујемо једни друге у тежњи за узлазном путањом, знајући да без обзира на невоље и без обзира на кашњење у обећаним благословима, можемо „бити добре воље; [јер је Христ] победио свет”,¹⁸ и ми смо са Њим. Бити једно са Оцем, Сином и Светим Духом је без сумње основно у припадности.¹⁹

Дакле, учење о припадности се своди на ово, свако од нас може да потврди: Исус Христ је умро за мене; сматрао је да сам достојан Његове крви. Он ме воли и може да учини велику промену у мом животу. Када се кајем, Његова благодат ће ме преобразити. Једно сам са Њим у јеванђеоском завету; припадам Његовој Цркви и царству; и припадам Његовом циљу да донесе откупљење свој Божјој деци.

Сведочим да заиста припадате, у име Исуса Христа, aмен.