2011.
Стојте на светим местима
новембар 2011


Стојте на светим местима

Kомуникација са нашим Оцем на Небу – која обухвата наше молитве Њему и Његово надахнуће за нас – неопходнa је да бисмо пребродили животне олује и искушења.

Моја вољена браћо и сестре, овог јутра смо чули лепе поруке, и ја упућујем похвалу свима који су учествовали. Посебно смо одушевљени што је старешина Роберт Д. Хејлс опет са нама и што се осећа боље. Волимо те, Бобе.

Док сам размишљао о томе шта бих желео да вам кажем овог јутра, био сам подстакнут да поделим извесна размишљања и осећања која сматрам прикладним и правовременим. Молим се за вођство док будем говорио.

Живим на овој земљи већ 84 године. Да бих вам приближио ту чињеницу, рођен сам исте године када је Чарлс Линдберг предузео први самостални директни лет од Њујорка до Париза у једнокрилцу, једноседу са једним мотором. Много тога се променило за те 84 године. Прошло је доста времена откако је човек први пут био на месецу. У ствари, јучерашња научна фантастика постала је данашња стварност. А та стварност сe, захваљујући технологији нашег времена, мења толико брзо да једва можемо да је пратимо – ако је то уопште могуће. За оне који се сећају телефона са бројчаником и ручних писаћих машина, данашња технологија је више него запањујућа.

Такође, морални стандарди друштва брзо се мењају. Понашање које је некад сматрано неприкладним и неморалним сада не само да се толерише него је за многе људе прихватљиво.

Недавно сам у Wall Street Journal прочитао чланак Џонатана Сакса, британског главног рабина. Он између осталог пише: „Шездесетих година прошлог века практично у сваком западном друштву догодила се морална револуција, напуштање целокупне традиционалне етике самоуздржавања. Све што вам је потребно, певали су Битлси, је љубав. Јеврејско-хришћански морални код је био одбачен. Његово место је заузела [пословица]: [Чини] све што ти одговара. Десет заповести су преименоване у Десет креативних предлога.”

Рабин Сакс даље јадикује:

„Трошимо наш морални капитал са истом безобзирном разузданошћу са којом трошимо наш финансијски капитал.…

Постоје велики делови [света] где је религија ствар прошлости и не постоји противтежа културној идеји купи, потроши, износи, шепури се, јер си вредан тога. Порука је да морал је застарео, савест је за слабиће, а најважнија заповест је: ‘Пази да те ухвате.’”1

Моја браћо и сестре, ово, нажалост, описује већи део света око нас. Да ли кршимо руке у очају и питамо се како ћемо уопште преживети у таквом свету? Не. У ствари, у свом животу имамо јеванђеље Исуса Христа и знамо да моралност није застарела, да имамо савест која нас води, и да смо одговорни за своје поступке.

Мада се свет променио, Божји закони су стални. Нису се променили; неће се променити. Десет заповести су управо то – заповести. Нису предлози. Једнако су потребне данас као што су биле онда кад их је Бог дао деци Израеловој. Ако само слушамо, чујемо ехо Божјег гласа, који нам говори овде и сада:

„Немоj имати других Богова уза ме.

Не гради себи лика резана.

Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.…

Сећај се дана од одмора, да га светкујеш.…

Поштуj оца свога и маjку своjу.…

Не убиj.

Не чини прељубе.

Не кради.

Не сведочи лажно на ближњега свога.…

Не пожели.”2

Наш правилник понашања је обавезујући; није предмет преговора. Налази се не само у Десет заповести него и у Беседи на Гори, коју нам је Спаситељ дао када је ходао земљом. Налази се у Његовим учењима. Налази се у речима модерног откривења.

Наш Отац на Небу је исти јуче, данас, и заувек. Пророк Мормон нам каже да је Бог „непроменљив од све вечности до све вечности.”3 У овом свету где се, изгледа, све мења, Његова сталност је нешто на шта се можемо ослонити, сидро за које се можемо чврсто држати и бити безбедни, како не бисмо били однети у непознате воде.

Понекад вам може изгледати да се они који су од света много више забављају од вас. Неки од вас можда сматрају да су ограничени правилима понашања којих се ми у Цркви придржавамо. Моја браћо и сестре, проглашавам вам, међутим, да нема ничега што може донети више радости у наше животе или више мира у наше душе од Духа који нас прати када следимо Спаситеља и држимо заповести. Дух не може бити присутан у активностима у којима многи из света учествују. Апостол Павле jе рекао истину: „А телесни човек не разуме шта jе од Духа Божjега; јер му се чини лудост, и не може да разуме, јер треба духовно да се разгледа.”4 Израз природан човек може се односити на свакога о нас ако дозволимо да будемо такви.

Морамо бити опрезни у свету који се толико удаљио од онога што је духовно. Важно је да одбијемо све оно што не одговара нашим стандардима, одбијајући тиме да се одрекнемо онога што највише желимо: вечног живота у царству Божјем Олује ће и даље ударати на наша врата с времена на време, јер су оне неизбежан део нашег искуства у смртности. Међутим, бићемо боље припремљени да се сучимо са њима, да учимо из њих и да их превладамо ако имамо јеванђеље дубоко у себи и у свом срцу осећамо љубав према Спаситељу. Пророк Исаија је прогласио: „И мир ће бити дело правде, што ће правда учинити биће покој и безбрижност довека.”5

Да бисмо били у свету али не од света, неопходно је да комуницирамо са нашим Небеским Оцем кроз молитву. Он то жели; одговориће на наше молитве. Како је забележено у 3. Нефију, у 18. глави, Спаситељ нас је упозорио да треба „бдети и молити се да не паднете у искушење, jер Сотона жели да вас има.…

Морате се, стога, увек молити Оцу у име моjе;

И шта год заиштете од Оца у име моjе, што jе исправно, веруjући да ћете примити, гле, даће вам се.”6

Добио сам своје сведочанство о моћи молитве када сам имао око 12 година. Напорно сам радио да бих зарадио нешто новца и успео сам да уштедим пет долара. Било је то током Велике депресије, када је пет долара била значајна сума новца – посебно за дечака од 12 година. Све новчиће, укупно пет долара, дао сам свом оцу, а он ми је заузврат дао новчаницу од пет долара. Знам да сам планирао да купим нешто одређено за тих пет долара, мада после толико година не могу да се сетим шта. Само се сећам колико ми је тај новац био важан.

У то време нисмо имали машину за веш, стога је моја мајка сваке недеље нашу одећу која је била за прање слала у перионицу. После неколико дана, товар онога што смо звали „мокро рубље” био би нам враћен, и мајка је могла да окачи ствари напољу да се суше.

Ставио сам своју новчаницу од пет долара у џеп својих фармерки. И као што вероватно погађате, моје панталоне су послате у перионицу са новцем у џепу. Када сам схватио шта се догодило, разболео сам се од бриге. Знао сам да у перионици рутински проверавају џепове пре прања. Ако мој новац не буде откривен и узет тада, знао сам да је скоро сигурно да ће бити избачен током прања и радник перионице који неће имати појма коме треба вратити новац чак и када би желео, имаће право на њега. Шансе да добијем назад својих пет долара биле су изузетно мале – чињеница коју је моја мајка потврдила када сам јој рекао да сам новац ставио у џеп.

Желео сам тај новац, био ми је потребан. Марљиво сам радио да бих га зарадио. Схватио сам да постоји само једна ствар коју могу да урадим. У свом очају окренуо сам се свом Оцу на Небу и замолио га да некако сачува мој новац у том џепу док нам не врате наш мокар веш.

Два дуга дана касније, када сам знао да је време да нам камион за испоруку донесе веш, седео сам поред прозора чекајући. Док се камион заустављао поред ивичњака, срце ми је лупало. Чим је мокра одећа била у кући, зграбио сам своје панталоне и отрчао у своју собу. Дрхтаве руке сам гурнуо у џеп. Када ништа нисам нашао одмах, помислио сам да је све изгубљено. А затим су ми прсти дотакли ту новчаницу од пет долара. Када сам је извадио из џепа, осетио сам олакшање. Принео сам искрену молитву захвалности мом Оцу на Небу, јер сам знао да је услишио моју молитву.

Од тада сам имао безброј услишених молитви. Не прође дан да не комуницирам кроз молитву са својим Оцем на Небу. То је драгоцени однос – без кога бих буквално био изгубљен. Ако сада немате такав однос са својим Оцем на Небу, подстичем вас да тежите том циљу. Када то будете чинили, имаћете права на Његово надахнуће и вођство у свом животу – што је потребно свима нама ако желимо да духовно преживимо наш боравак овде на земљи. Такво надахнуће и вођство су дарови које Он бесплатно даје ако их само тражимо. Како су драгоцени.

Увек сам понизан и захвалан када мој Небески Отац комуницира са мном преко свог надахнућа. Научио сам да га препознајем, да имам поверења у њега и да га следим. Много пута сам био прималац таквог надахнућа. Доживео сам једно прилично драматично искуство у августу 1987. године, током посвећења немачког храма у Франкфурту. Председник Езра Тафт Бенсон је био са нама првих дан, два посвећења, али се вратио кући и тако сам ја имао прилику да водим преостале сесије.

У суботу смо имали сесију за наше чланове из Холандије који су били у подручју Храма у Франкфурту. Добро сам се упознао са једним од наших истакнутих вођа из Холандије, братом Петером Муриком. Непосредно пре сесије, имао сам јасан утисак да брат Мурик треба да буде позван да говори својим члановима из Холандије током те сесије и да, у ствари, треба да буде први говорник. Пошто га нисам видео у храму тог јутра, послао сам писамце старешини Карлосу Е. Асају, нашем обласном председнику, са питањем да ли је брат Петер Мурик присутан на сесији. Управо пре устајања за почетак сесије примио сам повратно писамце од старешине Асаја о томе да брат Мурик у ствари није присутан, да је заузет, и да је планирао да присуствује састанку посвећења храма следећег дана са војним кочићима.

Док сам стајао за говорницом да бих пожелео људима добродошлицу и представио програм, поново сам примио непогрешиво надахнуће да треба да најавим Петера Мурика као првог говорника. То се противило свим мојим инстинктима, јер сам од старешине Асаја управо чуо да брат Мурик дефинитивно није у храму. Међутим, уздајући се у надахнуће, најавио сам наступ хора, молитву а затим рекао да ће наш први говорник бити брат Петер Мурик.

Када сам се вратио на своје место, бацио сам поглед према старешини Асају и на његовом лицу угледао знак за узбуну. Он ми је касније рекао да када сам најавио брата Мурика као првог говорника, није могао да верује својим ушима. Рекао је да је знао да сам примио његово пписамце и да сам га прочитао, и није могао да проникне зашто сам онда најавио брата Мурика као говорника, знајући да није нигде у храму.

Док се све ово дешавало, Петер Мурик је био на састанку у обласним канцеларијама у Портштрасе. Како је његов састанак одмицао, изненада се окренуо старешини Томасу A. Хоукесу Млађем, који је тада био регионални представник и упитао: „Колико брзо можете да ме одвезете до храма?”

Старешина Хокес, који је био познат по прилично брзој вожњи свог малог спортског аутомобила, одговорио је: „Могу те одбацити тамо за десет минута! Али зашто треба да идеш у храм?”

Брат Мурик је признао да не зна зашто треба да иде у храм, само је знао да треба. Њих двојица су одмах отишла у храм.

Током величанствене хорске тачке, погледао сам около мислећи да ћу сваког тренутка угледати Петера Мурика. Нисам га видео. Међутим, значајно је да нисам осетио знак за узбуну. Имао сам пријатно несумњиво уверење да ће све бити добро.

Брат Мурик је ушао на предњи улаз храма управо по завршетку уводне молитве, још увек не знајући зашто се ту налази. Док је журио ходником, видео је мој лик на монитору и чуо ме да најављујем: „Сада ћемо чути брата Петера Мурика.”

На запрепашћење старешине Асаја, Петер Мурик је одмах ушао у просторију и заузео своје место на подијуму.

После састанка, брат Мурик и ја смо разговарали о ономе што се догодило пре његове прилике да говори. Размишљао сам о надахнућу које је тога дана дошло не само мени него и брату Петеру Мурику. То изванредно искуство пружило ми је непорециво сведочанство о важности достојности за примање таквог надахнућа, а затим вере у њега – и слеђење – када дође. Несумњиво знам да је Господ намеравао да они који су били присутни на том састанку посвећења франкфуртског храма чују моћно, дирљиво сведочанство Његовог слуге, брата Петера Мурика.

Моја вољена браћо и сестре, комуникација са нашим Оцем на Небу – укључујући наше молитве Њему и Његово надахнуће за нас – неопходни су да бисмо пребродили животне олује и искушења. Господ нас позива: „Приближите се мени и ја ћу се приближити вама; тражите ме марљиво и наћи ћете ме.”7 Ако чинимо тако, осећаћемо Његовог Духа у нашим животима, који ће нам дати жељу и храброст да будемо јаки и чврсти у праведности – да „стојимо… на светим местима и не мичемо се.”8

Док се ветрови промене ковитлају око нас и морално влакно друштва наставља да се распада пред нашим очима, сетимо се Господњег драгоценог обећања онима који верују у Њега: „Не боj се, jер сам jа с тобом; не плаши се, jер сам jа Бог твоj; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те правдом деснице своjе.”9

Какво обећање! Нека такав буде наш благослов, молим се у свето име нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа, амен.