Одлука да будемо захвални

Наш Отац на Небу нам заповеда да будемо захвални на свему (видети 1. посл. Солуњанима 5:18), и тражи да изражавамо захвалност за благослове које примамо (видети УИЗ 46:32). Ми знамо да су све Његове заповести дате да би нас учиниле срећнима, а знамо и да кршење заповести води у невољу.

Стога, да бисмо били срећни и избегли невољу, морамо имати захвално срце. У свом животу смо видели повезаност захвалности и среће. Сви бисмо желели да осећамо захвалност, па ипак у животним искушењима није лако бити стално захвалан у свему. Понекад се у нашим животима суочавамо са болешћу, разочарањем и губитком људи које волимо. Наша жалост нам може отежати да видимо наше благослове и да будемо захвални за благослове које Бог чува за нас у будућности.

Изазов је набрајати наше благослове због тога што смо склони да добре ствари узимамо здраво за готово. Када изгубимо кров над главом, храну или топлину пријатеља и породице, схватамо колико је требало да будемо захвални када смо то имали.

Највише од свега, понекад нам је тешко да будемо довољно захвални за највеће дарове које примамо: рођење Исуса Христа, Његово помирење, обећање о васкрсењу, прилику да уживамо у вечном животу са нашим породицама, обнову јеванђеља са свештенством и његовим кључевима. Само уз помоћ Светог Духа можемо почети да осећамо шта ти благослови значе за нас и оне које волимо. И једино тада се можемо надати да ћемо бити захвални у свему и избегавати да незахвалношћу увредимо Бога.

Морамо у молитви тражити да нам Бог, моћу Светог Духа, помогне да јасно видимо наше благослове чак и усред наших искушења. Моћу Духа Он нам може помоћи да препознамо и будемо захвални за благослове које узимамо здраво за готово. Оно што ми је највише помогло било је обраћање Богу у молитви: „Хоћеш ли, молим Те, упутити некога да ми помогне у твоје име?” Помажући Богу да благослови друге јасније сам видео своје благослове.

Моја молитва је једном била услишена када ме је неки брачни пар, који нисам раније познавао, позвао да идем у болницу. Тамо сам затекао бебу толико малу да је могла да ми стане на длан. Са само неколико недеља морала је да буде подвргнута бројним операцијама. Доктори су рекли родитељима да ће бити потребна озбиљнија операција срца и плућа да би одржали то мало Божје дете у животу.

На молбу родитеља дао сам беби свештенички благослов. У благослову је садржано обећање да ће наставити да живи. За мене је значајније од давања благослова било то што сам примио благослов да имам захвалније срце.

Уз помоћ нашег Оца свако од нас може изабрати да осећа више захвалности. Можемо Га замолити да нам помогне да без обзира на наше околности јасније видимо своје благослове. Тога дана сам као никада раније био захвалан за чудо што моје срце и плућа функционишу. На свом путу кући изразио сам захвалност за благослове за своју децу, које сам видео јасније као чуда Божје доброте и добрих људи око њих.

Највише од свега, осетио сам захвалност за доказ да Помирење делује у животима оних забринутих родитеља, као и у мом. Видео сам наду и чисту љубав Христову како блиста на њиховим лицима, чак и у њиховом тешком искушењу. И осетио сам доказ који и ви можете осетити ако замолите Бога да вам објави да вам Помирење може омогућити да осетите наду и љубав.

Сви ми можемо одлучити да изражавамо захвалност у молитви и затражити од Бога усмерење да служимо другима у Његово име – посебно током овог доба године када славимо Спаситељево рођење. Бог Отац дао је свога Сина, а Исус Христ нам је дао Помирење, највећи од свих дарова (видети УИЗ 14:7).

Изражавање захвалности у молитви може нам омогућити да видимо значај тих благослова и свих наших других благослова и да тако примимо дар да имамо захвалније срце.