Трка живота

Моја вољена браћи и сестре, овога јутра желео бих да вам говорим о вечним истинама — оним истинама које ће обогатити ваш живот и безбедно нас испратити кући.

Људи у целом свету су у журби. Млазни авиони хитају са својим драгоценим товаром са људима преко континената и бескрајних океана како би присуствовали пословним састанцима, извршили своје обавезе, уживали на одмору и посећивали породицу. Аутопутеви су свуда претрпани — милиони аутомобила са милионима људи, у наизглед бескрајном току, и из разних разлога — док свакога дана јуримо због посла.

У том брзом темпу живота да ли икада на тренутак застанемо да размислимо — управо о ванвременским истинама?

У поређењу са вечним истинама, већина питања и брига свакодневног живота је заиста прилично безначајна. Шта ћемо имати за вечеру? Којом бојом ћемо окречити дневну собу? Да ли да упишемо Џонија на фудбал? Та, и многа друга безбројна слична питања, губе свој значај када дођу невоље, када су вољене особе повређене или унесрећене, када болест уђе у кућу доброг здраља, када се свећа живота угаси и запрети тама. Наше мисли постају оријентисане и лако можемо да одредимо шта је заиста важно, а шта готово безначајно.

Недавно сам посетио жену која се више од две године бори са смртоносном болешћу. Наговестила је да су јој пре болести дани били испуњени активностима као што је спремање куће до савршенства и њено опремање лепим намештајем. Одлазила је код своје фризерке два пута недељно и трошила новац и време свакога месеца на допуњавање своје гардеробе. Своју унучад је ретко позивала у посету, јер је увек бринула о томе да сићушним и непажљивим рукама не поломе или на неки други начин униште њене драгоцености.

А затим је примила потресне вести да је њен смртнички живот у опасности и да је њено време овде можда веома ограничено. Рекла је да је у тренутку када је чула дијагнозу од лекара одмах је знала да ће све преостало време проводити са својом породицом и пријатељима, и са јеванђељем у средишту свог живота, јер јој то то било најдрагоценије.

Такви тренуци отрежњења долазе свима нама, кад тад, мада можда не увек под тако драматичним околностима. Јасно видимо шта је то што је заиста важно у нашем животу и како треба да живимо.

Спаситељ је рекао:

„Не сабираjте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопаваjу и краду;

Него сабираjте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопаваjу и не краду.

Јер где jе благо ваше, онде ће бити и срце ваше.”¹

У тренуцима нашег најдубљег размишљања или највеће потребе, људска душа досеже небо, тражећи божански одговор на најважнија животна питања: Одакле смо дошли? Зашто смо ту? Куда идемо када напустимо овај живот?

Одговори на ова питања се не откривају унутар корица школских уџбеника или претраживањем на интернету. Ова питања превазилазе смртност. Обухватају вечност.

Одакле смо дошли? Ово питање је неизбежна мисао, ако га не постави свако људско биће.

Апостол Павле је рекао Атињанима на брду Марсу да „смо род Божји.”² Пошто знамо да су наша физичка тела потомство наших смртничких родитеља, морамо преиспитати значење Павлових речи. Господ је рекао да су „дух и тело душа човечја.”³ Према томе, дух је потомство Божје. Писац Посланице Јеврејима Га спомиње као „оца духова.”⁴ Духови свих људи су дословно Његови „рођени синови и кћери.”⁵

Примећујемо да су надахнути песници, ради нашег проучавања ове теме, написали дирљиве поруке и забележили узвишене мисли. Вилијам Вордсворт је забележио истину:

Родитељи размишљају о својој одговорности да поучавају, надахњују и пружају вођство, усмерење и пример. И док родитељи размишљају, деца — а посебно млади — постављају проницљиво питање: „Зашто само овде?” Обично се изговара тихо у души, и гласи: „Зашто сам овде?”

Колико захвални треба да будемо што је мудри Створитељ обликовао земљу и поставио нас овде са велом заборава преко нашег претходног постојања како бисмо били проверени, и имали прилику да се докажемо како бисмо се квалификовали за све што је Бог припремио за нас.

Несумњиво, једна од основних сврха нашег постојања на земљи је да добијемо тело од меса и костију. Такође нам је дат дар слободе избора. На хиљаде начина имамо повластицу да сами бирамо. Овде учимо на тешким примерима из живота. Разликујемо добро од зла. Разликујемо горко од слатког. Откривамо да постоје последице које прате наше поступке.

Послушношћу Божјим заповестима, можемо се квалификовати за тај „дом” о коме је Исусу говорио када је рекао: „Многи су станови у кући Оца мога. … идем да вам приправим место … да и ви будете тамо где сам jа.”⁷

Мада долази у смртност „на облацима славе,” живот се немилосрдно креће напред. После детињства долази младост, а зрелост долази врло неприметно. Из искуства учимо да ради помоћи треба да досежемо небеса док путујемо својим животним путем.

Бог, наш Отац, и Исус Христ, наш Господ, означили су пут до савршенства. Позивају нас да следимо вечне истине и постанемо савршени као што су Они савршени.⁸

Апостол Павле је живот упоредио са трком. Подстицао је Јевреје: „Одбацимо… грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена.”⁹

Пазимо да у својој ревности не превидимо мудар савет из Књиге проповедникове: „Није до брзијех трка, ни рат до храбријех.”¹⁰ Заправо, награда припада ономе који истраје до краја.

Када размишљам о трци живота, сећам се друге врсте трке, из детињства. Моји пријатељи и ја смо узимали бритве и од меког врбовог дрвета правили бродиће. Са причвршћеним троугластим памучним једром, свако би свој необрађен чамчић за трку поринуо у релативно немирну воду реке Прово у Јути. Трчали бисмо дуж обале и посматрали лађице које су се понекад силовито љуљале захваћене матицом, а другом приликом мирно пловиле кад би вода постала дубља.

Током једне трке, приметили смо да један бродић води све остале према одређеној линији циља. Изненада, струја га је понела преблизу великог вира, и бродић се окренуо на страну и преврнуо. Ношен унаоколо није могао да се врати назад у главни ток. Напокон је стигао на заслужени одмор окружен олупинама и речним наносом, у чврстом загрљају длачица грабљиве зелене маховине.

Бродићи из детињства нису имали кобилицу за стабилост, ни кормило за управљање, нити извор напајања. Њихово неизбежно одредиште је било низводно — пут најмањег отпора.

За разлику од играчака бродића, нама су обезбеђене божанске карактеристике да воде наш пут. Улазимо у смртност, не да бисмо плутали ношени струјама живота, него са моћу да мислимо, расуђујемо и остварујемо.

Наш Небески Отац нас није покренуо на наше путовање ка вечности а да нам није обезбедио начин на који ћемо од Њега примити вођство за сигуран повратак. Говорим о молитви. Такође говорим о шаптајима тихог тананог гласа; и не пропуштам да поменем Света писма, која садрже реч Господњу и речи пророка — које су нам обезбеђене да нам помогну да се успешно пробијемо до циља.

У неком тренутку наше смртничке мисије појављује се несигуран корак, уморан осмех, бол због болести — укључујући завршетак лета, долазак јесени, хладне зиме и икуства које зовемо смрт.

Свака промишљена особа је поставила себи питање које је најбоље изразио Јов из давнина: „Кад умре човјек, хоће ли оживјети?”¹¹ Колико год се трудили да то питање избацимо из наших мисли, оно се увек враћа. Смрт је неизбежна за све људе. Долази старима док корачају дрхтавим ногама. Њен позив чују они који су тек достигли средину животног путовања. Повремено утишава смех мале деце.

Али шта је са постојањем после смрти? Да ли је смрт крај свега? Роберт Блачфорд, у својој књизи Бог и мој сусед, снажно је напао хришћанска уверење као што су Бог, Христ, молитва, а посебно бесмртност. Одважно је тврдио да је смрт крај нашег постојања и да нико не може доказати другачије. Онда се догодило нешто изненађујуће. Његов зид сумње изненада се претворио у прах. Остављен је разоткривен и незаштићен. Полако је почео да осећа да се враћа вери коју је исмевао и напустио. Шта је изазвало ову дубоку промену његовог става? Умрла му је супруга. Сломљеног срца је отишао у просторију где су лежали њени посмртни остаци. Поново је погледао у лице које је толико волео. Излазећи је рекао свом пријатељу: „То је она, а ипак није она. Све се променило. Нешто што је пре било ту је одузето. Она није иста. Шта је могло отићи ако не душа?”

Касније је написао: „Смрт није оно што неки људи замишљају. Она је само као одлазак у другу просторију. У тој другој просторији наћи ћемо … драге жене и мушкарце и слатку децу које смо волели и изгубили.”¹²

Моја браћо и сестре, ми знамо да смрт није крај. Ту истину поучавају живи пророци вековима. Такође се налази у нашим Светим писмима. У Мормоновој књизи читамо посебне и утешне речи:

„А у погледу стања душе између смрти и васкрсења — гле, анђео ми обзнани да се духови свих људи, чим напусте ово смртно тело, да духови свих људи, били они добри или зли, враћају кући оном Богу који им живот даде.

И тада ће се догодити да се духови оних који су праведни примају у стање среће, које се зове рај, стање починка, стање мира, где ће се одморити од свих тешкоћа и брига и жалости.”¹³

После Спаситељевог распећа и полагања Његовог тела у гроб на три дана, дух је поново ушао. Уклоњен је камен, а васкрсли Откупитељ је изашао оденут бесмртним телом од меса и костију.

Одговор на Јовово питање, „Кад умре човјек, хоће ли оживјети?” дошло је кад су се Марија и остали приближили гробу и угледали две особе у блиставој одећи које су им рекле: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде; него устаде.”¹⁴

Као резултат Христове победе над смрћу, сви ћемо васкрснути. То је откупљење душа. Павле је написао: „И имају телеса небеска и телеса земаљска: али је друга слава небескима, а друга земаљскима.”¹⁵

Ми тражимо небеску славу. Желимо да боравимо у Божјем присуству. Желимо место у вечној породици. Такви благослови се заслужују доживотним трудом, тражењем, покајањем и коначно успевањем.

Одакле смо дошли? Зашто смо ту? Куда идемо после овог живота? Ова универзална питања не морају дуго да остану без одговора. Из дубине своје душе и са свом понизношћу, сведочим да је ово о чему сам говорио истинито.

Наш Небески Отац се радује због оних који држе Његове заповести. Такође је забринут због изгубљеног детета, закаснелог тинејџера, одлутале омладине, неодговорног родитеља. Учитељ се благо обраћа њима, и наравно свима: „Вратите се. Устаните. Уђите. Дођите кући. Дођите мени.”

За недељу дана ћемо славити Ускрс. Своја размишљања посвећујемо Спаситељевом животу, Његовој смрти и Његовом васкрсењу. Као Његов посебан сведок, сведочим да Он живи и да очекује наш победнички повратак. Да такав буде наш повратак, молим се у Његово свето име — управо име Исуса Христа, нашег Спаситеља и Откупитеља, амен.