Сведочанство и обраћење

Постоји разлика између примања сведочанства о истини и стања потпуног обраћења. На пример, велики апостол Петар изнео је своје сведочанство Спаситељу да зна да је Исус Син Божји.

“Рече им Исус: а ви шта мислите ко сам ја?

А Симон Петар одговори и рече: ти си Христос, син Бога живога.

Исус му одговори: Благо теби, Симоне сине Јонин: јер тело и крв нису то теби открили, него Отац мој, који је на небесима” (Maтеј 16:15-17).

А ипак касније, у свом налогу Петру, Господ је дао њему и нама водич како да постанемо истински обраћени и задржимо то обраћење целог живота. Исус је то рекао на следећи начин: “А ти кад-год обративши се утврди браћу своју” (Лука 22:32).

Исус је поучио Петра да и даље постоји велика промена која мора превазилазити поседовање сведочанства да можемо да мислимо, осећамо и понашамо се као истински обраћени ученици Исуса Христа. То је моћна промена којој сви тежимо. Једном када је достигнемо, потребно је да наставимо са том променом све до краја нашег смртничког теста (видети Aлмa 5:13-14).

Из сопственог искуства и посматрања других знамо да неколико моћних тренутака духовне снаге неће бити довољно. Петар је порекао да познаје Спаситеља чак и након што је Духом примио сведочанство да Исус јесте Христ. Тројица сведока за Мормонову књигу имала су непосредно сведочанство да је Мормонова књига реч Божја, а ипак су се касније поколебали у својој способности да подрже Џозефа Смита за пророка Господње Цркве.

Потребна нам је промена у нашим срцима, као што је описано у књизи Алминој: “И сви они проглашаваху народу једно исто – да се срца њихова променише, да немају више жељу да зло чине” (Aлмa 19:33; такође видети Moсија 5:2).

Господ нас је поучавао да када смо заиста обраћени Његовом Јеванђељу, наша срца ће бити одвраћена од себичних интереса и окренута према служењу и уздизању других на њиховом путу према вечном животу. Да бисмо достигли то обраћење, можемо се молити и радити са вером да бисмо постали ново биће какво помирење Исуса Христа чини могућим.

Можемо почети молитвом за веру да се покајемо због себичности и за дар да бринемо о другима више него о себи. Можемо се молити за моћ да одбацимо охолост и завист.

Молитва ће бити важна и за примање дара љубави према Божјој речи и љубави према Христу (видети Moрони 7:47-48). То двоје иде руку под руку. Када читамо Божју реч, размишљамо о њој и молимо се за њу, заволећемо је. Господ је ставља у наша срца. Када будемо осетили ту љубав, почећемо да волимо Господа све више. Са тим ће доћи љубав према другима која нам је потребна да бисмо ојачали оне које Бог поставља на наш пут.

На пример, можемо се молити да препознамо оне које би Господ желео да поучавају Његови мисионари. Пуновремени мисионари могу се молити са вером да Духом сазнају шта да поучавају и о чему да сведоче. Могу се молити са вером да им Господ допусти да осете Његову љубав према свакоме кога упознају. Мисионари неће све оне које упознају привести водама крштења и дару Светог Духа. Али могу имати Светог Духа за сарадника. Захваљујући својој служби и уз помоћ Светог Духа, мисионари ће се, временом, променити у својим срцима.

Та промена ће се стално обнављати, када они и ми несебично наставимо да током живота делујемо са вером у јачању других у Јеванђељу. Обраћење неће бити један догађај или нешто што ће трајати само један период у животу него ће бити стални процес. Живот може постајати блиставији све до дана савршености, када ћемо видети Спаситеља и открити да смо постали попут Њега. Господ је то путовање описао овако: „Онај ко прими светлост и истраје у Богу, прима све више светлости, и та светлост постаје све светлија и светлија све до дана савршености” (УИЗ 50:24).

Обећавам да је то могуће за свакога од нас.