2010–2019
„Да све људе привучем к себи“
Април 2016


„Да све људе привучем к себи“

Док долазимо ближе Богу оспособљавајућа моћ помирења Исуса Христа ће доћи у наше животе.

Моја драга браћо и сестре, док сам живео у Африци потражио сам савет од старешине Вилфорда  В. Андерсена из Седамдесеторице у вези са помагањем свецима који живе у сиромаштву. Међу значајним стварима које је са мном поделио била је следећа: „Што је већа удаљеност између даваоца и примаоца у већој мери прималац развија осећај права.“

Ово начело обележава црквени програм социјалне помоћи. Када чланови нису у могућности да задовоље своје потребе најпре се окрећу својим породицама. Стога, ако је потребно, такође се могу обратити локалним вођама цркве ради помоћи у вези са својим материјалним потребама.1 Чланови породице и локалне вође Цркве који су најближи онима у потреби, често су се сусретали са сличним искуствима и најбоље разумеју како да помогну. Због њихове близине даваоцу, примаоци који добијају помоћ према овом обрасцу захвални су и мање ће осећати да им она по праву припада.

Концепт - „што је већа удаљеност између даваоца и примаоца у већој мери прималац развија осећај права“ - такође има дубоке духовне последице. Наш Небески Отац и Његов Син, Исус Христ, крајњи су Даваоци. Што се у већој мери дистанцирамо од Њих, у већој мери осећамо да нам нешто по праву припада. Почињемо да мислимо да заслужујемо милост и да треба да имамо благослове. Склонији смо да гледамо око себе, откривамо неправду и осећамо се ожалошћенима - чак увређенима - неправдом коју смо запазили. Док неправда варира од безначајне до болне, када смо удаљени од Бога, чак и мале неправде се чине великима. Сматрамо да Бог има обавезу да поправи ствари - и то одмах!

Разлика остварена нашом близином Небеском Оцу и Исусу Христу сликовито је приказана у Мормоновој књизи јасном супротношћу између Нефија и његове старије браће, Ламана и Лемуила.

  • Нефи је имао „велику жељу да упозна тајне Божје, стога, [он] завапи Господу” и срце му је смекшало.2 С друге стране, Ламан и Лемуило били су удаљени од Бога - нису Га познавали.

  • Нефи је прихватао тешке задатке без жалбе, али Ламан и Лемуило „у многоме гунђаху“. Гунђање у Писмима једнако је детињастом кукању. Писма бележе да „гунђаху јер не познаваху деловање онога Бога који их беше створио.”3

  • Нефијева блискост са Богом омогућила му је да препозна и цени Божје „благе милости“.4 Насупрот томе, када су Ламан и Лемуило видели Нефија који прима благослове, „беху гневни на њега јер не разумеше поступке Господње.”5 Ламан и Лемуило су видели благослове које су примили као да им по праву припадају и љутито су сматрали да треба да имају више. Чини се да они на Нефијеве благослове гледају као на погрешке учињене над њима. Ово је у Писмима једнако осећању да не добијате оно што сте заслужили.

  • Нефи је примењивао веру у Бога како би остварио оно што је од њега тражено.6 Насупрот њему, Ламан и Лемуило, „пошто беху отврднули срца своја, … нису на Господа гледали како је требало.”7 Имали су осећај да је Господ био обавезан да им пружи одговоре на питања која нису поставили. „Господ нас ни са чим таквим не упозна,“ говорили су, али се нису ни потрудили да питају.8 Ово је у Писмима једнако неоснованој критици.

Због удаљености од Спаситеља Ламан и Лемуило су негодовали, постали свадљиви и без вере. Сматрали су да живот није фер и да им милост Божја припада. Насупрот њима, јер се приближио Богу, Нефи је препознао како је живот најнепоштенији био према Исусу Христу. Мада потпуно невин, Спаситељ је пропатио највише.

Што смо ближи Исусу Христу у мислима и намерама наших срца више ћемо ценити патњу коју је подносио иако је био невин, захвалнији смо за милост и праштање, и више желимо да се покајемо и постанемо попут Њега. Наша потпуна раздаљина од Небеског Оца и Исуса Христа је важна, али правац којим идемо је још битнији. Бог је задовољнији грешницима покајницима који покушавају да Му се приближе, него праведницима који код других проналазе грешке, који попут Фарисеја и древних писара, не схватају колико много им је потребно да би се покајали.9

Као дете, певао сам шведску Божићну песму која поучава једноставној али моћној лекцији - приближавање Спаситељу чини да се мењамо. Песма иде отприлике овако:

Када Божићно јутро обасја

Желим да одем до штале,

Где Бог у ноћним сатима

Већ на слами лежи.

Како си добар што си пожелео

Да сиђеш на земљу!

Сада не желим више да губим

Дане свог детињства у гресима!

Исусе потребан си нам,

Ти драги пријатељу деце.

Не желим више да те растужујем

Својим гресима поново.10

Када се фигуративно превеземо до витлејемске штале „где Бог у ноћним сатима већ на слами лежи,“ можемо боље препознати Спаситеља као дар од брижног, Небеског Оца пуног љубави. Пре него што осетимо право на Његове благослове и милост, развијамо снажну жељу да престанемо да узрокујемо даљу Божју тугу.

Који год да је тренутни смер и удаљеност до Небеског Оца и Исуса Христа, можемо одабрати да се окренемо ка Њима и приближимо Им се. Они ће нам помоћи. Као што је Спаситељ рекао Нефијцима након свог васкрсења:

„А Отац мој ме посла да будем подигнут на крст, и пошто будем подигнут на крст, да све људе привучем к себи ...

И ради тога бејах подигнут. Стога ћу, у складу са моћу Очевом, све људе привући к себи.”11

Да бисмо се приближили Спаситељу морамо увећати веру у Њега, склопити и држати завете и имати Светог Духа са собом. Такође морамо деловати у вери, одговарајући на духовно усмеравање које примимо. Сви ови елементи спајају се на причешћу. Заиста, најбољи начин да приђемо ближе Богу је стална припрема и достојно узимање причешћа сваке недеље.

Једна наша пријатељица из Јужне Африке поделила је са нама како је то извела. Док је Дајана била нова обраћеница одлазила је у огранак изван Јоханесбурга. Једне недеље, док је седела међу верницима, распоред у капели је био такав да је ђакон није видео док је носио причест. Дајана је била разочарана али није рекла ништа. Још један члан је приметио пропуст и то напоменуо председнику огранка после састанка. Када је почела Недељна школа Дајана је позвана у празну учионицу.

Ушао је један свештеник. Клекнуо је, благословио хлеб и понудио јој комад. Појела га је. Поново је клекнуо и благословио воду и пружио јој чашицу. Попила је. Након тога, Дајани су на ум брзо дошле једна мисао за другом: Прво: „О, он [носилац свештенства] је учинио то само због мене.“ А затим: „О, Он [Спаситељ] је учинио то само због мене“ Дајана је осетила љубав Небеског Оца.

Њено размишљање да је Спаситељева жртва само због ње помогло јој је да осети Његову близину и испунила је неодољива жеља да очува тај осећај у срцу, не само недељом, него свакога дана. Схватила је да су, иако је седела међу верницима ради узимања причешћа, завети које склапа сваке недеље само њени. Причест је помогла - и даље да помаже - да Дајана осети моћ божанске љубави, препозна Господњу руку у свом животу и приближи се Спаситељу.

Спаситељ је одредио причест као суштински за духовни темељ. Рекао је:

„И дајем вам заповест да то чините [узимате причешће]. И будете ли увек чинили тако бићете благословени, јер сте сазидани на стени мојој.

Али ко год учини више или мање од тога није сазидан на стени мојој, већ је сазидан на темељу песковитом. И када удари киша и дођу поплаве, и дуну ветрови и ударе на њих, они ће пасти.”12

Исус није рекао: „ако ударе кише, ако дођу поплаве, и ако дуну ветрови” него “када.” Нико није имун на животне изазове. Свима нам је потребна безбедност која долази од узимања причешћа.

На дан Спаситељевог васкрсења два ученика су путовала у село које се зове Емаус. Непрепознат, васкрсли Господ им се придружио на путу. Док су путовали поучавао их је из Писама. Када су стигли до одредишта позвали су Га да обедује са њима.

„И кад сеђаше с њима за трпезом узе хлеб и благословивши преломи га и даде им.“

Тада се њима отворише очи и познаше га. И њега нестаде.

И они говораху један другоме: не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?

И уставши онај час, вратише се у Јерусалим, и нађоше једанаесторицу [апостола] у скупу.

И они су посведочили апостолима да „заиста устаде Господ …

„И они казаше што би на путу, и како га познаше кад преломи хлеб.“13

Причест нам заиста помаже да упознамо нашег Спаситеља. Такође нас подесћа на Његову невину патњу. Када би живот заиста био фер ви и ја никада не бисмо васкрсли. Никада не бисмо могли стајати чисти пред Богом. С обзиром на то захвалан сам што живот није фер.

У исто време, могу недвосмислено тврдити да због Помирења Исуса Христа, на крају, у вечном следу ствари, неће бити неправде. „Све што је неправедно у животу може се исправити.”14 Наше садашње околности се можда не могу променити али кроз Божју самилост, бригу и љубав сви ћемо примити више него што заслужујемо, више него што икада можемо зарадити, и више него што се икада можемо надати. Обећано нам је да „Бог ће отрти сваку сузу од очију [наших], и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више, јер прво прође.”15

Без обзира на ваш односу према Богу, позивам вас да се приближите Небеском Оцу и Исусу Христу, крајњим Добротворима и Даваоцима свега што је добро. Позивам вас да присуствујете причесном састанку сваке недеље и узмете од светих симбола Спаситељевог тела и крви. Позивам вас да осетите Божју близину док вам се објављује, као што је и древним ученицима током „ломљења хлеба.“

Док то будете чинили обећавам вам да ћете се осећати ближима Богу. Природне тежње ка детињем кукању, незадовољству правдом и подругљивим оптужбама ће нестати. Та осећања биће замењена осећањима веће љубави и захвалности Небеском Оцу за дар Његовог Сина. Док се приближавамо Богу доступна моћ помирења Исуса Христа ће доћи у наше животе. И, попут ученика на путу ка Емаусу, открићемо да је Спаситељ био у близини целим путем. Тако сведочим у име Исуса Христа, амен.

Напомене

  1. Видети Handbook 2: Administering the Church (2010. год.), 6.2. Са прве стране из Збрињавање на Господњи начин: Сажетак водича за збрињавање за вође (памфлет, 2009. год.), читамо: „Када чланови цркве чине све што могу како би се збринули али још увек не могу да изађу у сусрет основним потребама, треба најпре да се обрате својим породицама за помоћ. Када то није довољно Црква је спремна да помогне.“

  2. 1. Нефи 2:16.

  3. 1. Нефи 2:11, 12.

  4. 1. Нефи 1:20.

  5. Moсија 10:14.

  6. Видети 1. Нефи 17:23–50.

  7. 1. Нефи 15:3.

  8. 1. Нефи 15:9; такође видети стих 8.

  9. Видети Лука 15:2; такође видети Џозеф Смит у Историја Цркве, 5:260–262.

  10. Божићну пему је на немачком написао Абел Буркхарт (1805–1882), који је служио као архиђакон у Базелу, у Швајцарској. Шведски превод је урадила 1851. год. Бети Еренборг-Пос. Наслов на шведском је „När juldagsmorgоn glimmar.” Многи енглески преводи су дати како би омогућили да се песма пева на немачку народну музику која се обично користи. Енглески превод који је овде дат припада мојој сестри (Aнита M. Ренлунд) и мени.

    Кад божићно јутро обасја

    Желим да одем до штале,

    |: Где Бог у ноћним сатимаs

    Већ на слами лежи. :|

    Како си добар што си пожелео

    Да сиђеш на земљу!

    |: Сада не желим више да губим

    Дане свог детињства у гресима! :|

    Исусе, потребан си нам, драги пријатељу деце.

    |: Не желим више да те растужујем

    Својим гресима поново. :|

    När juldagsmorgon glimmar,

    jag vill till stallet gå,

    |: där Gud i nattens timmar

    re’n vilar uppå strå. :|

    Hur god du var som ville

    till jorden komma ner!

    |: Nu ej i synd jag spille

    min barndoms dagar mer! :|

    Dig, Jesu, vi behöva,

    du käre barnavän.

    |: Jag vill ej mer bedröva

    med synder dig igen. :|

  11. 3. Нефи 27:14–15.

  12. 3. Нефи 18:12–13.

  13. Лука 24:30–35; такође видети стихови 13–29.

  14. Проповедај Моје Јеванђеље: Водич за мисионарску службу (2004. год.), стр. 52.

  15. Откривење 21:4.