Диван дух

Миша Марков, обраћеник из Војводине у данашњој Србији, кратко је проповедао у Београду и Зрењанину у лето 1899. године, али је из сваког града био прогнан. Ниједан члан Цркве није живео у Србији све до Евизе Арбић Вујичић, која је крштена у Будимпешти, у Мађарској, и која се после Првог светског рата преселила у Београд, у Србији. 14 година није видела још неког свеца последњих дана.

У јесен 1932. Вујичићеву је посетио Артур Гет, председник Чехословачке мисије. Када је стигао, Вујичићева је Гету дала десетину коју је штедела током година изолације и сатима причала о „искуствима и искушењима која је прошла од рата”. Уз помоћ Вујичићеве, Гет је почео да поучава Матеја Спачека, који је о Цркви сазнао из локалних новина. Када је Гет отишао, Вујичићева је поучавала Спачека, и њих двоје су се дописивали са Гетом. Приликом следеће Гетове посете, Спачек је постао прва особа крштена у Србији. Вујичићева је 1937. писала Гету, тражећи од њега да се моли за њу док се суочавала са надолазећом зимом, са сиромаштвом и лошим здрављем. Гет је учинио више од молитве: радио је са Црквом на слању финансијске помоћи. Али Вујичићева је умрла пре него што је новац стигао до ње.

Мада су други изоловани чланови касније живели у том подручју, редовно присуство Цркве није успостављено све до 1970-их. Године 1971. Крешимир Ћосић се придружио Цркви док је студирао на Универзитету Бригам Јанг. Касније је заређен као посебан мисионар да дели Јеванђеље и води расуте свеце у Југославији током своје професионалне кошаркашке каријере. Ћосићев тим је једне вечери играо у Београду 1978. године када му се представила Радмила Рановић, која се непосредно пре тога прикључила Цркви у Швајцарској. Рановићева се надала да ће учинити добро за Цркву у својој родној земљи. Две године касније, када је Црква први пут поднела захтев за званично признање у Србији, Рановићева је деловла као специјални представник Цркве у Србији, потписала папире и одговарала полицији.

Рановићева је убрзо одлучила да служи мисију, надајући се да ће развити вештине које ће јој помоћи у успостављању Цркве. По повратку је почела да поучава једну локалну породицу, која је крштена у мају 1983. Шест месеци касније организован је први огранак. „Било је веома тешко”, рекла је Рановићева, размишљајући о тим раним данима. „Али дух је био тако диван.” Године 1985. Рановићева и неки други свеци из Београда отпутовали су у Загреб да присуствују посвећењу Југославије за проповедање Јеванђеља, које је обавио старешина Томас С. Монсон, из Већа дванаесторице апостола.