Света писма
Алма 19


Поглавље 19.

Ламони прима светло вечног живота и види Откупитеља – Његови укућани падају у обамрлост, а многи виде анђеле – Амон је чудесно сачуван – Крштава многе и успоставља цркву међу њима. Око 90. год. пре Христа.

1. И догоди се да после два дана и две ноћи беху спремни да узму његово тело и положе га у гроб који направише за сахрану својих мртвих.

2. Ево, царица чувши о слави Амоновој, посла и затражи да он дође к њој.

3. И догоди се да Амон учини како му беше заповеђено и оде до царице и хтеде да сазна шта хоће да он учини.

4. А она му рече: Слуге мужа мога јавише ми да си пророк неког светог Бога и да имаш моћ да чиниш многа моћна дела у име Његово;

5. Стога, ако је тако, хтела бих да уђеш и видиш мужа мога, јер лежи на постељи својој током два дана и две ноћи и неки кажу да није мртав, али други кажу да јесте мртав и да заудара и да га треба у гроб положити; али што се мене тиче, мени не заудара.

6. Ево, беше то оно што Амон хтеде, јер знаше да цар Ламони беше под утицајем моћи Божје, знаше да мрачни вео невере беше уклоњен са ума његовог и да светло које просветли ум његов, што беше светло славе Божје, и то чудесно светло доброте Његове – да, то светло ули такву радост у душу његову, кад облак таме беше растеран и светло вечног живота засја у души његовој, да, знаше да оно обузе његово природно тело, и беше однешен у Богу –

7. Дакле, оно што га царица замоли беше његова једина жеља. Стога он оде да види цара како га царица беше замолила, и виде цара и знаше да није мртав.

8. И рече царици: Није мртав, већ спава у Богу, а сутра ће поново устати. Стога га не сахрањујте.

9. И Амон јој рече: Верујеш ли у то? А она му рече: Немам другог доказа осим речи твоје и речи слугу наших. Ипак, верујем да ће бити онако како ти рече.

10. А Амон јој рече: Благословена си због своје велике вере. Кажем ти, жено, нема толико велике вере међу свим народом нефијским.

11. И догоди се да бдијаше над постељом мужа свога, од тада па до оног тренутка у следећем дану у који Амон рече да ће устати.

12. И догоди се да устаде, по речи Амоновој, и кад устаде испружи руку своју према жени, и рече: Благословено да је име Божје, и благословена си ти.

13. Јер, сигурно као што ти живиш, видех, гле, Откупитеља свога и Он ће изаћи и бити рођен од жене и откупиће сав људски род, оне који поверују у име Његово. Тада, кад изговори те речи, срце се његово рашири и поново паде од радости, а и царица паде, јер беше Духом савладана.

14. Ево, Амон, видевши Духа Господњег изливеног у складу са молитвама његовим, на Ламанце, браћу његову, који беху узрок великог нарицања међу Нефијцима, то јест, међу свим народом Божјим, због безакоња њихових и предања њихових, паде на колена своја и поче изливати душу своју у молитви и захваљивању Богу за оно што беше учинио за браћу његову. И он беше савладан радошћу. И тако сви троје беху пали на земљу.

15. Ево, кад слуге цареве видеше да они беху пали, и почеше вапити Богу јер страх од Господа обузе и њих, јер су они ти који беху стали пред цара и сведочили му о великој моћи Амоновој.

16. И догоди се да призиваху име Господње, из све снаге, док сви не попадаше на земљу, осим једне жене Ламанке чије име беше Абиш, а она беше обраћена Господу већ много година, због необичног виђења оца свога –

17. Тако, будући обраћена Господу, а никад обзнанивши то, кад виде, дакле, да све слуге Ламонијеве беху попадале на земљу, а и да господарица њена, царица, и цар, и Амон опружени леже на земљи, знаше да је то моћ Божја. И сматрајући да ће та прилика, проглашавањем народу шта се беше догодило међу њима, учинити да видевши тај призор поверују у моћ Божју, крену, дакле, од куће до куће проглашавајући то народу.

18. И почеше се они окупљати у дому царевом. И дође мноштво и на своје запрепашћење, угледаше цара, царицу, и слуге њихове опружене на земљи, а сви они лежаху као да су мртви. И угледаше и Амона, а гле, он беше Нефијац.

19. И тад народ поче гунђати међу собом. Неки говораху да се велико зло беше оборило на њих, то јест, на цара и дом његов, јер допусти да Нефијац остане у земљи.

20. Али други их укорише, говорећи: Цар навуче ово зло на дом свој јер погуби слуге своје, којима стада њихова беху растерана код вода Себус.

21. А уз то их укорише и они који беху стајали крај вода Себус и растеривали стада која припадаху цару, јер беху гневни на Амона због бројне браће своје коју он беше погубио код вода Себус, док брањаше стада царева.

22. Ево, један од њих, чији брат беше погубљен мачем Амоновим, будући веома гневан на Амона, исуче мач свој и крену да нападне Амона да га убије. И када подиже мач свој да га удари, гле, паде мртав.

23. Ево, видимо да Амон не могаше бити погубљен, јер Господ беше рекао Мосији, оцу његовом: Поштедећу га и биће му по вери твојој – Мосија га, дакле, повери Господу.

24. И догоди се да кад мноштво беше видело да човек који подиже мач да убије Амона, паде мртав, све их обузе страх и не усудише да испруже руке своје да дотакну њега, или било кога од оних који беху пали. И они се поново почеше питати међу собом шта би могао бити узрок те велике моћи, то јест, шта би све то могло да значи.

25. И догоди се да беху међу њима многи који рекоше да је Амон Велики Дух, а други рекоше да га Велики Дух посла;

26. Али други укорише све њих, говорећи да је чудовиште које Нефијци беху послали да их мучи.

27. А беху неки који рекоше да Амона посла Велики Дух да их мучи због безакоња њихових и да је Велики Дух тај који увек беше чувао Нефијце, који их увек беше избављао из руку њихових. И рекоше да је Велики Дух тај који беше уништио толико много браће њихове, Ламанаца.

28. И тако, препирке међу њима почеше бити веома оштре. И док се тако препираху, уђе слушкиња која учини да се мноштво скупи, и када виде препирку која беше међу мноштвом беше веома жалосна, и то до суза.

29. И догоди се да дође и ухвати царицу за руку, не би ли је некако подигла са земље. И чим јој дотаче руку она се подиже и стаде на ноге и повика јаким гласом, говорећи: О, благословени Исус који ме спасе од страшног пакла! О, благословени Боже, имај милости према овом народу!

30. А кад то рече, склопи руке своје испуњена радошћу, говорећи многе речи које не беху разумљиве. И кад то учини, узе цара Ламонија за руку и гле, он се подиже и стаде на ноге своје.

31. А он, видећи препирку међу својим народом, сместа изађе и поче их корити и поучавати речима које беше чуо из уста Амонових. И сви који чуше његове речи, повероваше и обратише се Господу.

32. Али беху међу њима многи који не хтедоше да чују речи његове, стога одоше путем својим.

33. И догоди се да када Амон устаде, он им такође служаше, а и све слуге Ламонијеве. И сви они проглашаваху народу једно исто – да се срца њихова променише, да немају више жељу да зло чине.

34. И гле, многи проглашаваху народу да беху видели анђеле и разговарали са њима. И тако им они беху испричали о ономе што је од Бога, и о праведности Његовој.

35. И догоди се да беше много оних који повероваху речима његовим. И сви који повероваше крстише се и посташе праведни људи, и успоставише цркву међу собом.

36. И тако дело Господње започе међу Ламанцима. Тако Господ поче изливати Духа свога на њих. И ми видимо да је рука Његова испружена према свим људима који се покају и поверују у име Његово.