Света писма
Алма 20


Поглавље 20.

Господ шаље Амона у Мидони да избави своју утамничену браћу – Амон и Ламони срећу Ламонијевог оца, који је цар целе земље – Амон присиљава старог цара да одобри ослобађање његове браће. Око 90. год. пре Христа.

1. И догоди се да када успоставише цркву у тој земљи, цар Ламони замоли Амона да иде са њим у земљу Нефи, како би га показао оцу своме.

2. А глас Господњи дође Амону, говорећи: Не иди у земљу Нефи, јер гле, цар ће тражити твој живот, него иди у земљу Мидони, јер гле, брат твој Арон, а и Мулоки и Ама у тамници су.

3. Ево, догоди се да када Амон чу ово, рече цару Ламонију: Гле, брат мој и браћа у тамници су у Мидонију, па идем да их избавим.

4. Тада Ламони рече Амону: Знам да у снази Господњој можеш учинити све. Али гле, поћи ћу са тобом у земљу Мидони, јер цар земље Мидони, чије име је Антиомно, мој је пријатељ. Стога идем у земљу Мидони како бих одобровољио цара те земље, и он ће извући браћу твоју из тамнице. Тад му Ламони рече: Ко ти рече да су ти браћа у тамници?

5. А Амон му рече: Нико ми не рече осим Бога, а Он ми рече – Иди и избави браћу своју, јер су у тамници у земљи Мидони.

6. Ево, кад Ламони чу то нареди слугама својим да припреме коње његове и кочије његове.

7. И он рече Амону: Дођи, ићи ћу са тобом доле у земљу Мидони и заузећу се тамо код цара да браћу твоју извуче из тамнице.

8. И догоди се да док Амон и Ламони путоваху тамо, сретоше оца Ламонијевог, који беше цар целе земље.

9. И гле, отац Ламонијев му рече: Зашто не дође на гозбу оног великог дана када направих гозбу за синове своје и за свој народ?

10. А уз то рече: Куда идеш са тим Нефијцем, који је један од деце лажљивчеве?

11. И догоди се да му Ламони образложи куда иде, јер се бојаше да га увреди.

12. И уз то му рече све разлоге задржавања свога у царству своме, што не оде оцу своме на гозбу коју беше припремио.

13. И ево, кад му Ламони образложи све то, гле на велико чуђење своје, отац његов се разгневи на њега и рече: Ламони, идеш да избављаш те Нефијце који су синови лажова. Гле, покраде он очеве наше, а сад и деца његова дођоше међу нас да би нас лукавством својим и лажима својим обманули, како би поново покрали иметак наш.

14. Ево, отац Ламонијев заповеди њему да убије Амона мачем својим. И уз то му заповеди да не иде у земљу Мидони, него да се са њим врати у земљу Исмаилову.

15. Али, Ламони му рече: Нећу убити Амона, нити ћу се вратити у земљу Исмаилову, него идем у земљу Мидони како бих ослободио браћу Амонову, јер знам да су праведни људи и свети пророци правог Бога.

16. Ево, кад отац његов чу те речи, разгневи се на њега и исуче мач свој како би га ударио да падне на земљу.

17. Али Амон иступи и рече му: Гле, не убијај сина свога, мада, боље је да падне он него ти, јер гле, он се покаја за грехе своје. Али, кад би ти сада пао у срџби својој, душа твоја не би могла бити спашена.

18. И опет, потребно је да се обуздаш, јер ако би убио сина свога, будући да је човек невин, крв његова би вапила из земље Господу Богу своме, да се освета обори на тебе и ти би можда изгубио душу своју.

19. Ево, кад му Амон изговори те речи, он му одговори, говорећи: Знам да бих пролио крв недужну када бих убио сина свога, јер ти си тај који настоји да га уништи.

20. И испружи руку своју да убије Амона. Али Амон одоли ударцима његовим, и уз то удари руку његову да је не могаше користити.

21. Ево, кад цар виде да га Амон могаше убити, поче се заузимати код Амона да му поштеди живот.

22. Али Амон подиже мач свој и рече му: Гле, ударићу те уколико не допустиш да браћа моја буду пуштена из тамнице.

23. Тада цар, плашећи се да ће изгубити живот свој, рече: Поштедиш ли ме даћу ти што год затражиш, па и половину царства.

24. И ево, кад Амон увиде да беше утицао на старог цара по жељи својој, рече му: Допустиш ли да браћа моја буду пуштена из тамнице, а и да Ламони задржи царство своје, и да се не гневиш на њега, него допустиш да чини по жељама својим, у свему што замисли, тада ћу те поштедети. Иначе, ударићу те да паднеш на земљу.

25. Ево, кад Амон изговори те речи, цар се поче радовати због свог живота.

26. И кад увиде да Амон нема жељу да га уништи, и кад, уз то, виде велику љубав коју има према сину његовом Ламонију, зачуди се веома, и рече: Будући да је то све што пожеле, да ослободим браћу твоју и допустим да син мој Ламони задржи царство своје, гле, даћу ти да син мој задржи царство своје од сада па заувек. И више нећу управљати њиме –

27. И даћу ти уз то да браћа твоја буду пуштена из тамнице, и да ти и браћа твоја можете доћи к мени, у царство моје, јер веома желим да те видим. Цар, наиме, беше веома зачуђен речима које он беше изговорио, а и речима које беше изговорио син његов Ламони. Стога беше жељан да их сазна.

28. И догоди се да Амон и Ламони наставише путовање своје према земљи Мидони. И Ламони стекну наклоност у очима цара те земље. Стога браћа Амонова беху изведена из тамнице.

29. И кад их Амон дочека беше веома жалостан, јер гле, беху голи, а кожа њихова беше веома одрана јер беху везани чврстим конопцима. И уз то трпљаху глад, жеђ и свакојаке невоље. Ипак, беху стрпљиви у свим страдањима својим.

30. И, као што се догоди, њихова коб беше да падоше у руке још окорелијег и тврдоглавијег народа. Стога не хтедоше да послушају речи њихове, и истериваху их, и удараху их, и гањаху их од куће до куће, и од места до места, све док не стигоше у земљу Мидони. А тамо беху ухваћени и бачени у тамницу и везани чврстим конопцима, и много дана држани у тамници, а избавише их Ламони и Амон.