1. И ево, ово су речи Амонове браћи његовој, које гласе овако: Браћо моја по крви и браћо моја по Христу, гле кажем вам, како велик разлог имамо да се радујемо, јер могосмо ли и помислити кад пођосмо из земље Зарахемле да ће нам Бог подарити тако велике благослове?

2. И ево, питам, које велике благослове нам подари? Можете ли рећи?

3. Гле, одговорићу вам. Наиме, браћа наша, Ламанци, беху у тами, да, и то у бездану најтамнијем, али гле, колико њих је приведено да посматра чудесно светло Божје! И то је благослов који нам је удељен, да бејасмо учињени оруђем у рукама Божјим како бисмо извршили то велико дело.

4. Гле, хиљаде њих се радују и у стадо Божје су приведени.

5. Гле, њива беше сазрела, а ви сте благословени јер захватасте српом и жњесте снагом својом. Да, цео дан се трудисте, и погледајте број снопова својих! И биће они сакупљени у амбаре, да се не расипају.

6. Да, неће их олуја оборити у последњи дан, да, нити ће их вихор опустошити, него ће, кад олуја дође, бити сакупљени на место своје да их олуја не може захватити. Да, неће их ни ветрови жестоки разнети тамо где год непријатељ изабере да их покупи.

7. Али гле, у рукама су Господа жетве и Његови су, и Он ће их узвисити у последњи дан.

8. Благословено да је име Бога нашег. Певајмо Му хвале, да, исказујмо захвалност светом имену Његовом јер чини праведност заувек.

9. Јер да не дођосмо из земље Зарахемле, ова наша драга љубљена браћа која нас тако много љубе била би још увек раздирана мржњом према нама. Да, и били, такође, туђинци Богу.

10. И догоди се да када Амон беше изговорио те речи, брат његов Арон га укори, говорећи: Амоне, плашим се да те радост твоја заноси до хвалисања.

11. Али, Амон му рече: Не хвалим се снагом својом, нити мудрошћу својом, већ гле, радост је моја потпуна. Да, срце је моје пуно радости, и радоваћу се у Богу своме.

12. Да, знам да сам ништа. По снази својој нејак сам. Стога се нећу собом хвалити, већ ћу се хвалити Богом својим, јер у снази Његовој могу учинити све. Да, гле, многа моћна чуда учинисмо у овој земљи због којих ћемо заувек славити име Његово.

13. Гле, колико хиљада браће наше ослободи Он болова паклених, и они су приведени да певају љубав откупљујућу, и то због моћи речи Његове која је у нама. Стога, зар немамо велик разлог да се радујемо?

14. Да, имамо разлог да Га заувек славимо, јер Он је Свевишњи Бог и ослободи браћу нашу од ланаца пакла.

15. Да, беху они окружени вечном тамом и уништењем, али гле, приведе их Он вечној светлости, да, вечном спасењу, и они су окружени неупоредивим обиљем љубави Његове. Да, а ми бејасмо оруђе у рукама Његовим учинивши ово велико и чудесно дело.

16. Стога, славимо, да, славићемо у Господу. Да, радоваћемо се, јер радост је наша потпуна. Да, хвалићемо Бога нашег заувек. Гле, ко може сувише славити у Господу? Да, ко може сувише рећи о великој моћи Његовој и о милости Његовој и о трпељивости Његовој према деци човечјој? Гле, кажем вам, не могу изрећи ни најмањи део онога што осећам.

17. Ко би могао и помислити да ће Бог наш бити толико милостив да нас истргне из нашег ужасног, грешног и исквареног стања?

18. Гле, изађосмо и то у гневу, са моћним претњама да уништимо цркву Његову.

19. О, дакле, зашто нас не препусти ужасном уништењу. Да, зашто не допусти да се мач правде Његове сручи на нас и осуди нас на вечни очај.

20. Ох, душа моја, скоро као да побеже од саме помисли на то. Гле, не изврши Он правду своју над нама, него нас у великој милости својој пренесе преко тог вечног бездана смрти и јада, и то за спасење душа наших.

21. И ево, гле, браћо моја, има ли који природан човек који зна ово? Кажем вам, нема ни једног човека који то зна, осим покајника.

22. Да, онај који се покаје и испољи веру, и рађа добрим делима и моли се стално, без престанка – таквоме се даје да сазна тајне Божје. Да, таквоме ће бити дато да открије оно што никад не беше откривено. Да, и таквоме ће бити дато да хиљаде душа приведе покајању, баш као што нама беше дато да ову браћу нашу приведемо покајању.

23. Ево, сећате ли се, браћо моја, како рекосмо браћи нашој у земљи Зарахемли да идемо у земљу Нефи да проповедамо браћи нашој, Ламанцима, а они нам се подсмеваху?

24. Они нам, наиме, рекоше: Мислите ли да можете привести Ламанце к знању истине? Мислите ли да можете уверити Ламанце у неисправност предања очева њихових, народ тако тврде шије као што су они, чија срца уживају у проливању крви, чији се дани проводе у највећем безакоњу, чији су путеви од почетка путеви преступника? Ево, браћо моја, сећате се да то беше говор њихов.

25. И још рекоше: Латимо се оружја свога против њих да уништимо њих и безакоње њихово са земље, како они не би надвладали нас и уништили нас.

26. Али гле, љубљена браћо моја, не дођосмо у пустињу са намером да уништимо браћу нашу, већ са намером да можда спасемо неке од душа њихових.

27. Ево, када срца наша беху потиштена и бејасмо спремни да се вратимо, гле, Господ нас утеши и рече: Пођите међу браћу своју, Ламанце, и са стрпљењем подносите невоље своје, и ја ћу вам дати успеха.

28. И ево, гле, дођосмо и бејасмо међу њима и бејасмо стрпљиви у страдањима својим и поднесмо сваку оскудицу. Да, кретасмо се од куће до куће уздајући се у милост света – не само у милост света него и у милост Божју.

29. И улазисмо у куће њихове и поучавасмо их, и поучавасмо их на улицама њиховим. Да, и поучавасмо их на брежуљцима њиховим. Да, и улазисмо и у храмове њихове и синагоге њихове и поучавасмо их. И бејасмо истеривани и изругивани и пљувани и ударани по образима својим. И бејасмо каменовани и хватани и везивани чврстим конопцима и у тамницу бацани. И моћу и мудрошћу Божјом опет бејасмо избављени.

30. И поднесмо невоље свакојаке, а све то како бисмо можда били средство спасења души некој. И мишљасмо да ће радост наша бити потпуна буде ли могуће да неком можда будемо средство спасења.

31. Ево, гле, можемо погледати и видети плодове трудова наших. И зар их је мало? Кажем вам, не, много их је. Да, и ми можемо сведочити о искрености њиховој због љубави њихове према браћи својој, а и према нама.

32. Јер гле, радије би они жртвовали животе своје него што би одузели живот чак и непријатељу своме. И они дубоко у земљу закопаше оружје своје ратно због љубави своје према браћи својој.

33. И гле, кажем вам, има ли у целој земљи тако велике љубави? Гле, кажем вам, не, нема, чак ни међу Нефијцима.

34. Јер гле, латили би се они оружја против браће своје, не би допустили да буду погубљени. А гле, колико ових положи животе своје, а ми знамо да они одоше код Бога свога, због љубави њихове и мржње њихове према греху.

35. Ево, зар немамо разлога да се радујемо? Да, кажем вам, откако је света не беше људи који имаху тако велик разлог да се радују као ми. Да, и радост моја заноси, и то до хвалисања у Богу своме, јер Он има сву моћ, сву мудрост, и сво разумевање. Он разуме све и милостиво је Биће, и то на спасење онима који се покају и поверују у име Његово.

36. Ево, ако је то хвалисање, тако ћу хвалити, јер то је живот мој и светлост моја, радост моја и спасење моје, и откупљење моје од вечног јао. Да, благословено је име Бога мога, који је брижљив према своме народу, који је грана са стабла Израеловог, и беше изгубљен од трупа свога у земљи страној. Да, кажем, благословено да је име Бога мога који је брижљив према нама, луталицама у земљи страној.

37. Ево, браћо моја, видимо да је Бог брижљив према свим људима, у којој год земљи они били. Да, броји Он свој народ и Његова потпуна милост је над целом земљом. Ево, то је радост моја и велика захвалница моја, да, и заувек ћу хвалити Бога свога. Амен.