Савршено Бадње вече

Док сам одрастао, један од најважнијих догађаја сваке године било је Бадње вече. Моја породица и ја правили бисмо пицу, певали божићне песме, а затим бисмо се окупили на божићном духовном састанку. Певали смо химне у четири неусклађена гласа и свирали на нашој необичној збирци музичких инструмената. Тата је вече увек завршавао божићном поруком која нас је остављала у сузама радосницама. Живот је био најлепши на Бадње вече.

Када сам постао мало старији, моја мама је почела да брине о младој комшиници, Кели. Кели је свакога дана после школе долазила код нас док је њена мама, Пати, радила. Кели је свугде ишла за мном попут кучета – гласна и захтевна. Увек је било олакшање када би Пати дошла по своју ћерку и оставила наш дом и породицу у миру.

Једног децембра сам се ужаснуо када је мама позвала Пати и Кели да нам се придруже за Бадње вече. Моје Бадње вече. Мама ми се насмешила и уверавала ме: „Ништа се неће променити.” Али ја сам знао боље. Појешће сву нашу пицу. Кели ће се смејати нашем певању. Помирио сам се са тим да ћу имати најгоре Бадње вече икад.

Када је то вече дошло, Пати и Кели су нам се придружиле, и ми смо разговарали, смејали се и певали. Моја мајка је била у праву. Било је савршено. У поноћ су нам се захвалиле и нерадо смо се раздвојили. Отишао сам у кревет пуног срца. Открио сам да се заиста драгоцени дарови Божића не умањују када се деле. Уместо тога, када их дајемо постају слађи и умножавају се.