Послушност доноси благослове

Моја вољена браћо и сестре, како сам захвалан што сам са вама овог јутра. Користим вашу веру и молитве док прихватам повластицу да вам се обратим.

Вековима су мушкарци и жене тражили знање и разумевање у вези са овим смртничким постојањем и своје место и сврху у њему, као и пут до мира и среће. Такво трагање предузима свако од нас.

Ово знање и разумевање доступни су целом људском роду. Садржани су у вечним истинама. У Учењу и заветима, 1. одсек 39, читамо: „Јер ево, гле, Господ је Бог, а дух сведочанство даје, и то сведочанство је истинито, а истина остаје у веке векова.”

Песник је написао:

Неки питају: „Где наћи такву истину, и како је можемо препознати?” У откривењу датом преко пророка Џозефа Смита у Киртланду, у Охају, маја 1833. год., Господ је објавио:

„Истина је познање ствари онаквих какве јесу, какве су биле и какве ће бити. …

Дух истине је од Бога. …

А нико не прима пунину истине осим ако држи заповести Његове.

Онај који држи [Божје] заповести прима истину и светло све док се не прослави истином и знањем о свему.”²

Какво величанствено обећање! „Онај који држи [Божје] заповести прима истину и светло све док се не прослави истином и знањем о свему.”

Нема потребе да ви или ја у ово просвећено доба, када је пунина јеванђеља обновљена, пловимо неоткривеним морима или путујемо непознатим путевима у потрази за извором истине. Брижни Небески Отац је означио пут и дао нам поузданог водича—а то је послушност. Познавање истине и одговори на наша најважнија питања долазе нам када смо послушни Божјим заповестима.

Током свог живота учимо се послушности. Почев од ране младости, они који су одговорни за бригу о нама успоставили су упутства и правила ради наше безбедности. Живот би за све нас био једноставнији када бисмо у потпуности поштовали та правила. Међутим, многи од нас се уче мудрости послушности кроз искуства.

Током одрастања, сваког лета од почетка јула до почетка септембра, моја породица је боравила у нашој брвнари у Парку Вивијан, у кањону Прово, у Јути.

Један од мојих најбољих пријатеља током тих безбрижних дана у кањону био је Дени Ларсен, чија је породица такође имала брвнару у Вивијан Парку. Свакога дана смо лутали овим дечачким рајем, пецали рибу у потоку и реци, сакупљали каменчиће и друга блага, планинарили, пењали се и једноставно уживали у сваком минуту, сваког сата, сваког дана.

Једног јутра Дени и ја смо одлучили да направимо логорску ватру те вечери са свим нашим пријатељима у кањону. Само је требало да раскрчимо простор у оближњем пољу где смо се сви могли окупити. Јунска трава која је покривала поље постала је сува и трновита, чинећи поље неподобним за наше потребе. Почели смо да чупамо високу траву, планирајући да раскрчимо велики, кружни простор. Чупали смо и вукли из све снаге, али све што смо могли да учинимо је да ишчупамо тек стручак упорног корова. Знали смо да ће нам овај задатак одузети цео дан, а наша енергија и ентузијазам су већ почели да слабе.

А онда ми је на моју осмогодишњу памет пало оно што сам мислио да је савршено решење. Рекао сам Денију: „Све што треба да урадимо је да запалимо овај коров. Само ћемо спалити круг у корову! ” Радо је пристао, и ја сам отрчао у нашу брвнару по неколико шибица.

Само да не бисте помислили да нам је са нежних осам година било дозвољено да користимо шибице, желим да кажем како је Данију и мени било забрањено да их користимо без надзора одраслих. Обојицу су нас у више наврата упозоравали на опасност од пожара. Међутим, знао сам где моја породица држи шибице, а требало је да раскрчимо то поље. Без размишљања сам отрчао у нашу брвнару и зграбио неколико палидрваца, водећи рачуна да ме нико не види. Брзо сам их сакрио у један од својих џепова.

Трчао сам назад до Денија, узбуђен што сам у џепу имао решење за наш проблем. Сећам се да сам мислио да ће ватра горети само онолико колико желимо, а онда ће се неком магијом угасити.

Креснуо сам шибицу о камен и запалио суву јунску траву. Букнула је као да је поливена бензином. Испрва смо Дани и ја били одушевљени док смо посматрали како коров нестаје, али нам је убрзо постало јасно да се ватра неће сама угасити. Успаничили смо се када смо схватили да не можемо учинити ништа да је зауставимо. Претећи пламен почео је да прати дивљу траву све до планинских обронака, угрожавајући борове и све остало на свом путу.

Коначно нисмо имали другог избора него да потрчимо да потражимо помоћ. Ускоро су сви расположиви мушкарци и жене у Парку Вивијан јурили тамо амо са мокрим сукненим врећама млатећи по пламену у покушају да га угасе. После неколико сати угашена је и последња жеравица. Стари борови били су спашени, као и куће које је пламен на крају захватио.

Тога дана Дени и ја смо научили неколико тешких, али важних лекција—углавном о томе колико је послушност важна.

Правила и закони постоје како би осигурали нашу физичку безбедност. Исто тако, Господ је обезбедио смернице и заповести како би нам осигурао духовну безбедност, да бисмо могли успешно да се крећемо овим често опасним смртничким постојањем и на крају вратимо нашем Небеском Оцу.

Вековима уназад, нараштајима који су традиционално жртвовали животиње, Самуило је смело објавио: „Гле, послушност је боља од жртве, и покорност је боља од претилине овнујске.”³

У овом раздобљу Господ је открио пророку Џозефу Смиту да тражи „срце и дух вољан, а они који су вољни и послушни, благоваће добра земље сионске у ове последње дане.”⁴

Сви пророци, древни и савремени, знали су да је послушност од суштинског значаја за наше спасење. Нефи је изјавио: „Поћи ћу ја и учинити оно што ми Господ заповеди.”⁵ Мада су други посртали у својој вери и послушности, Нефи ниједном није пропустио да уради оно што је Господ тражио од њега. Као резултат тога бројне генерације су биле благословене.

Потресна прича о послушности је прича о Авраму и Исаку. Како је болно тешко било Авраму да због послушности Божјој заповести поведе свог вољеног Исака у земљу Морију да га принесе као жртву. Можемо ли замислити утученост Аврамовог срца док је путовао на прописано место? Бол му је сигурно раздирала тело и мучила душу када је везао Исака, положио га на олтар и узео нож да га убије. Са непоколебљивом вером и безусловним поверењем у Господа, одговорио је на Господњу заповест. Како су биле величанствене речи, и са каквим чуђењем су дочекане: „Не дижи руке своје на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да си веран, кад ниси пожалио сина својега, мене ради.”⁶

Аврам је био искушан, а за његову верност и послушност, Господ му је дао ово величанствено обећање: „И благословиће се у семену твоме сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.”⁷

Иако се од нас не тражи да докажемо своју послушност на тако драматичан и болан начин, и од нас се тражи да будемо послушни.

Председник Џозе Ф. Смит је у октобру 1873. године рекао: „Послушност је први небески закон.”⁸

Председник Гордон Б. Хинкли је рекао: „Срећа светаца последњих дана, мир светаца последњих дана, напредак светаца последњих дана, процват светаца последњих дана и вечно спасење и узвишење ових људи лежи у послушности саветима … Божјим.”⁹

Послушност је обележје пророка; она им је вековима пружала снагу и знање. За нас је од суштинског значаја да схватимо да и ми имамо право на овај извор снаге и знања. Лако је доступан сваком од нас данас када смо послушни Божјим заповестима.

Током година упознао сам безброј појединаца који су били посебно одани и послушни. Благословили су ме и надахнули. Поделио бих са вама причу о две такве особе.

Валтер Краус је био веран члан Цркве, који је са својом породицом живео у земљи која је после Другог светског рата постала позната као Источна Немачка. Упркос тешкоћама са којима се суочавао због недостатка слободе у том делу света, у то време, брат Краус је био човек који је волео Господа и служио Му. Верно и савесно испуњавао је сваки задатак који му је био поверен.

Други човек, Јохан Дендорфер, родом из Мађарске, био је обраћеник у Цркви у Немачкој и крштен је 1911. године са 17 година. Недуго после тога вратио се у Мађарску. Након Другог светског рата, практично је постао затвореник у својој родној земљи, у граду Дебрецину. И народ у Мађарској је изгубио слободу.

Брат Валтер Краус, који није познавао брата Дендорфера, добио је задатак да му буде кућни учитељ и да га редовно посећује. Брат Краус је назвао свог сарадника у кућном поучавању и рекао му: „Добили смо задатак да посетимо брата Јохана Дендорфера. Да ли ћеш моћи да идеш са мном ове недеље да га видимо и предамо му јеванђеоску поруку?” А онда је додао: „Брат Дендорфер живи у Мађарској.”

Његов запрепашћени сарадник је упитао: „Када ћемо кренути?”

„Сутра”, следио је одговор брата Крауса.

„Када ћемо се вратити кући?” питао је сарадник.

Брат Крауса је одговорио: „Ах, за око недељу дана—ако се вратимо.”

Два сарадника, кућна учитеља, отишла су у посету брату Дендорферу, путујући возом и аутобусом из североисточне Немачке у Дебрецин, у Мађарској—што је био дуг пут. Брат Дендорфер није имао кућне учитеље још од пре рата. Сада, када је видео те Господње слуге, био је преплављен захвалношћу што су дошли. Испрва је одбио да се рукује са њима. Уместо тога је отишао у своју спаваћу собу и узео малу кутију у којој је држао десетину коју је чувао годинама. Предао је десетину својим кућним учитељима и рекао: „Сада сам се одужио Господу. Сада се осећам достојним да се рукујем са слугама Господњим!” Брат Краус ми је касније испричао да је био неописиво ганут мишљу да је овај верни брат, који годинама није имао никакав контакт са Црквом послушно и доследно од својих скромних примања одвајао 10 одсто за плаћање десетине. Штедео је не знајући када ће, и да ли ће уопште има повластицу да је плати.

Брат Валтер Краус је преминуо пре девет година, са 94 године. Верно и послушно је служио током свог живота и био је надахнуће за мене и за све који су га познавали. Када би га питали да испуни задатак, никада се није расправљао, никада није гунђао, нити је икада тражио изговоре.

Моја браћо и сестре, послушност је велики тест у овом животу. „Тако ћемо их искушати”, рекао је Господ, „да видимо хоће ли они чинити све што им год Господ Бог њихов заповеди.”¹⁰

Спаситељ је рекао: „Сви наиме они који хоће да имају благослов из руку мојих, држаће закон који је за тај благослов прописан и његових услова који су установљени пре постанка света.”¹¹

Нема већег примера послушности од примера нашег Спаситеља. Павле је рекао о Њему:

„Иако и беше син Божjи, али од онога што пострада научи се послушању.

И савршивши се, постаде свима коjи га послушаше узрок спасениjа вечнога.”¹²

Спаситељ је показивао истинску љубав према Богу живећи савршеним животом, поштујући своју свету мисију. Никада није био надмен. Никада није био охол. Никада није био неверан. Увек је био понизан. Увек је био искрен. Увек jе био послушан.

Премда га је Дух одвео у дивљину како би Га искушао господар лукавства, сам ђаво, иако је био физички ослабљен због 40 дана и 40 ноћи поста и био гладан, ипак нам је, када је нечастиви мамио Исуса најпримамљивијим и најзаводљивијим предлозима, дао божански пример послушности одбијајући да одступи од оног што је знао да је исправно.¹³

Када је био суочен са патњом у Гетсеманији, где је трпео такву бол да Му је „зној био попут великих капљи крви које су падале на земљу,”¹⁴ био је пример послушног Сина рекавши: „Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене: али не моја воља, него твоја да буде.”¹⁵

Као што је Спаситељ поучио своје прве апостоле, тако поучава и вас и мене: „Хајде за мном.”¹⁶ Да ли смо спремни да послушамо?

Знање које тражимо, одговори за којима чезнемо и снага коју желимо данас како бисмо се суочили са изазовима сложеног и променљивог света могу бити наши ако се добровољно будемо покоравали Господњим заповестима. Још једном цитирам речи Господње: „Онај који држи [Божје] заповести прима истину и светло све док се не прослави истином и знањем о свему.”¹⁷

Моја је понизна молитва да можемо бити благословени богатим наградама обећаним послушнима. У име Исуса Христа, нашег Господа и Спаситеља, амен.