Свету су данас потребни пионири

Путовање пионира 1847. године за многе није почело у Навуу, Киртланду, Фар Весту или Њујорку, већ у далекој Енглеској, Шкотској, Скандинавији или Немачкој. Мала деца нису у потпуности могла да схвате снажну веру која је подстакла њихове родитеље да напусте породицу, пријатеље, удобност и сигурност.

Неко од малених би могао да пита: „Мама, зашто одлазимо од куће? Куда идемо?”

„Хајде, душо, идемо у Сион, град нашег Бога.”

Између сигурности дома и обећања о Сиону стајале су узбуркане и опасне воде моћног Атлантика. Ко може набројати страхове који су обузимали људско срце током тих опасних прелазака? Подстакнути тихим шаптајима Духа, подржавани једноставном али постојаном вером, ови први свеци уздали су се у Бога и кренули на пут.

Коначно су стигли у Наву, међутим поново су кренули на пут и суочавали се са тешкоћама. Гробови прекривени жалфијом и камењем обележавали су цео пут од Навуа до Солт Лејк Ситија. То је била цена коју су неки пионири платили. Њихова тела почивају у миру, а њихова имена живе заувек.

Исцрпљени волови су се вукли, точкови на колима шкрипали, храбри мушкарци напорно радили, ратни бубњеви су одјекивали, а којоти су завијали. Али надахнути вером и терани олујом пионири су хитали. Често су певали:

Ти пионири упамтили су Господње речи када је рекао да Његов народ мора бити искушан у свему како би био припремљен да прими славу коју има за њега, а то је слава Сиона.²

Пролазак времена замагљује наша сећања и смањује нашу захвалност за оне који су ходали путем бола, остављајући за собом сузама обележен пут безимених гробова. Али шта је са данашњим изазовима? Зар више нема каменитих путева, стрмих планина, провалија, стаза, река које треба савладати. Или, постоји ли јака потреба за тим пионирским духом да нас води даље од опасности које прете да нас прогутају и доведе нас у сигурност Сиона.

У деценијама после Другог светског рата, морални стандарди су се све више срозавали. Стопа криминала нагло расте; пристојност опада. Многи се налазе на великом рингишпилу катастрофе, тражећи тренутна узбуђења жртовањем радости коју доноси вечност. Тако губимо мир.

Заборављамо како су Грци и Римљани величанствено господарили у варварском свету и како се тај тријумф окончао—како су их лењост и немар на крају одвели у пропаст. На крају, сигурност и лагодан живот су желели више од слободе, а изгубили су све—удобност, сигурност и слободу.

Не потпадајте под Сотонинин утицај него се чврсто залажите за истину. Незадовољене чежње душе нећете задовољити бескрајним трагањем за радошћу усред узбуђења и порока. Порок никада не води врлини. Мржња никада не подстиче љубав. Кукавичлук никада не води храбрости. Сумња никада не надахњује веру.

Некима је тешко да поднесу подругљиве и неукусне опаске непромишљених људи који исмевају чедност, поштење и послушност Божјим заповестима. Али свет је увек омаловажавао придржавање начела. Када је Ноју речено да сагради барку, неразумни народ је гледао у небо без облака и подсмевао се и ругао—све док није дошла киша.

Да ли увек изнова морамо да учимо такве скупе лекције? Времена се мењају, али истина одолева. Када не користимо искуства из прошлости, осуђени смо да их понављамо са свим тугама, патњама и мукама. Зар немамо мудрости да послушамо онога који зна све од почетка до краја—нашег Господа који је осмислио план спасења—уместо те змије која презире његову лепоту?

Речник дефинише пионира као „онога који иде испред како би припремио или отворио пут другима.”³ Можемо ли некако скупити храброст и имати постојан циљ који је одликовао пионире претходне генерације? Можемо ли, у ствари, ви и ја бити пионири?

Знам да можемо. Ах, како су данашњем свету потребни пионири!