Заштита гласа заветног народа у генерацији у развоју

Један од најдирљивијих тренутака у Мормоновој књизи је посета васкрслог Спаситеља људима код храма у земљи Изобиље. Након дана поучавања, исцељења и изградње вере, Исус је усмерио пажњу људи на генерацију у развоју: „Он [им] заповеди да доведу дечицу своју.”¹ Молио се за њих и благословио свако дете појединачно. Искуство је било толико дирљиво да је и сам Спаситељ заплакао више пута.

Затим, обративши се народу, Исус рече:

„Погледајте малишане своје

И како они погледаше… видеше небо отворено и видеше анђеле како са неба силазе”, послужујући њиховој деци.²

Често сам размишљао о овом искуству. Мора да је то дирнуло срце сваке особе! Они су видели Спаситеља. Осетили Га. Познавали су Га! Он их је поучавао. Благословио их је. И волео их је. Није ни чудо што су после овог светог догађаја ова деца одрасла да помогну у успостављању друштва мира, напретка и христолике љубави које је трајало поколењима.³

Зар не би било дивно када би наша деца имала таква искуства са Исусом Христом – нешто што би везало њихова срца за Њега! Он нас позива, као што је позвао оне родитеље у Мормоновој књизи, да Му доведемо наше малишане. Можемо им помоћи да упознају свог Спаситеља и Откупитеља на начин на који су ова деца упознала. Можемо им показати како да пронађу Спаситеља у Светим писмима и на Њему изграде свој темељ.⁴

Недавно ме је један добар пријатељ научио нечему што раније нисам приметио о параболи о мудрацу који је саградио своју кућу на стени. Према запису у Луки, када је мудрац полагао темељ за своју кућу, „ископа и удуби” га.⁵ То није био случајан или једноставан подухват – захтевао је труд!

Да бисмо изградили своје животе на Стени нашег Откупитеља, Исусу Христу, потребно је да дубоко копамо. Отклањамо све оно песковито или сувишно из нашег живота. Настављамо са копањем док Га не нађемо. И поучавамо своју децу да се повежу са Њим светим обредима и заветима, тако да када дођу олује и поплаве противљења, а сигурно ће доћи, имаће мали утицај на њих „због стене на којој [су] сазидани”.⁶

Ова врста снаге се не добија тек тако. Не преноси се на следећа поколења као духовно наслеђе. Свака особа мора да копа дубоко да би пронашла Стену.

Ову лекцију учимо из другог записа у Мормоновој књизи. Када је цар Венијамин имао своје последње обраћање свом народу, они су се окупили као породице да чују његове речи.⁷ Цар Венијамин је снажно сведочио о Исусу Христу и народ је био дубоко дирнут његовим сведочанством. Они су изјавили:

„[Дух]… изазва силну промену у нама, то јест, у срцима нашим…

И вољни смо да уђемо у завет са Богом нашим да чинимо вољу Његову… сав остатак дана својих.”⁸

Могло би се очекивати да ће мала деца тако дубоко обраћениих родитеља на крају постати обраћена и сама склопити завете. Па ипак, из неког разлога који није поменут у запису, завет који су склопили родитељи није оставио трага на неку од њихове деце. Неколико година касније, „Догоди се да их беше много од покољења које расте који не могаху разумети речи цара Венијамина, будући да беху мала деца у време кад он говораше своме народу. И они не вероваху у предање очева својих.

Не вероваху шта беше речено о васкрсењу мртвих, нити вероваху у долазак Христов…

И не хтедоше да се крсте, нити хтедоше цркви да се прикључе. А беху раздвојен народ у погледу на веру своју.”⁹

Каква отрежњујућа мисао! За генерацију у развоју није довољно да вера у Исуса Христа буде „предање очева [њихових]”. Они треба сами за себе да поседују веру у Христа. Као заветни народ Божји, како можемо усадити у срца наше деце жељу да склапају завете са Њим и држе их се?

Можемо почети тако што ћемо пратити Нефијев пример: „Разговарамо о Христу, радујемо се у Христу, проповедамо о Христу, пророкујемо о Христу, и пишемо у складу са пророштвима нашим, да деца наша могу знати ком извору се могу обратити за опрост греха својих.”¹⁰ Нефијеве речи подразумевају сталан, непрекидан напор да поучавамо нашу децу о Христу. Можемо се постарати да глас заветног народа не буде тих у ушима генерације у развоју и да Исус није тема само за недељу.¹¹

Глас заветног народа налази се у речима нашег сведочанства. Налази се у речима живих пророка. И сачуван је снажно у Светим писмима. Тамо ће наша деца упознати Исуса и наћи одговоре на своја питања. Тамо ће сами за себе научити учење Христово. Тамо ће наћи наду. То ће их припремити за доживотно трагање за истином и живот на заветном путу.

Волим савет нашег пророка, председника Расела М. Нелсона.

„Где можемо ићи да бисмо Га чули?

Можемо се окренути Светим писмима. Она нас поучавају о Исусу Христу и Његовом Јеванђељу, величини Његовог помирења и великом плану среће и откупљења нашег Оца. Свакодневно урањање у Божју реч кључно је за духовно преживљавање, посебно у овим данима све већег превирања. Док се свакодневно гостимо речима Христовим, речи Христове ће нам рећи како да се носимо са тешкоћама са којима никада нисмо мислили да ћемо се суочити.”¹²

Дакле, како изгледа гостити се речима Христовим и слушати Га? Па, изгледа онако како је за вас најбоље! То би могло бити окупљање са својом породицом да разговарамо о ономе чему вас је Свети Дух поучио током проучавања Светих писама користећи приручник Хајде за мном. То би могло бити окупљање сваког дана са својом децом да прочитате неколико стихова из Светих писама, а затим тражите прилике да разговарате о ономе што сте научили проводећи време заједно. Само пронађите оно што функционише за вас и вашу породицу; затим се трудите да будете мало бољи сваког дана.

Размислите о овом запажању из приручника Поучавање на Спаситељев начин: „Гледано појединачно, једно кућно вече, време за проучавање Светих писама или разговор о Јеванђељу можда неће изгледати као неко велико достигнуће. Али гомилање малих, једноставних напора, који се стално понављају током времена, може бити снажније и јаче од повременог посебног тренутка или значајне лекције. … Дакле, не одустајте, не брините ако не учините нешто велико сваки пут. Будите само доследни у својим напорима.”¹³

Једна од наших најсветијих одговорности је да помогнемо својој деци да дубоко и конкретно сазнају да је Исус Христ, Син Бога Живога, њихов лични Спаситељ и Откупитељ, који стоји на челу своје Цркве! Не можемо дозволити да се наш заветни глас утиша или утихне када је упућен Њему.

Можда се осећате неподесним у овој улози, али никада не би требало да осећате да сте сами. На пример, већа одељења су овлашћена да организују састанке савета учитеља за родитеље. На овим тромесечним састанцима, родитељи се могу окупити да уче из међусобних искустава, разговарају о томе како јачају своје породице и уче кључна начела Христовог учења. Овај састанак треба да се држи током другог часа у цркви.¹⁴ Предводи га члан одељења кога је изабрао бискуп и прати форму редовних састанака савета учитеља, користећи приручник Поучавање на Спаситељев начин као основни извор.¹⁵ Бискупи, ако ваше одељење тренутно не одржава састанке савета учитеља за родитеље, сарађујте са председником Недељне школе и савета одељења да бисте га организовали.¹⁶

Моји драги пријатељи у Христу, радите много боље него што мислите. Само и деље радите на томе. Ваша деца гледају, слушају и уче. Када их будете поучавали, спознаћете њихову праву природу као вољених синова и кћери Божјих. Можда забораве Спаситеља на неко време, али обећавам вам, Он њих никада неће заборавити! Они тренуци када им Свети Дух говори остаће у њиховим срцима и умовима. И једног дана ће ваша деца понављати Еносово сведочење: „Знадох за [родитеље своје да су праведни], јер ме поучаваше о… нези и опомени Господњој. И због тога, благословено да је име Бога мога.”¹⁷

Прихватимо Спаситељев позив и доведимо Му своју децу. Када тако будемо чинили, она ће Га видети. Осетиће Га. Познаваће Га. Он ће их поучавати. Благословиће их. И ах, како ће их Он волети. И ах, како Га ја волим. У Његово свето име, име Исуса Христа, амен.