Напуштање уврежене културе како бисмо пронашли „ум Христов”

Упркос данима чуда и прикладног поучавања, Исус налази своје ученике како се препиру. Недуго пре тога, Петар, Јаков и Јован прихватају Исусов позив да Му се придруже на високој гори где заједно виде Мојсија и Илију када се Исус преображава пред њима. Исус и ови одабрани ученици спуштају се са горе у метеж, и откривају да други ученици нису могли да услише молбу забринутог оца да исцели његовог сина кога је ломио дух нечисти. Након што је умирио оца, Исус исцељује дечака, а затим, касније, насамо уверава своје ученике да би могли да чине исто ако се буду потпуније посветили „молитв[и] и пост[у]ˮ¹.

После свега овога, пошто су заједно путовали у Галилеју и стигли у Капернаум, Исус пита своје ученике:„Шта се препирасте путем међу собом?ˮ² Када их чудесни Син човечји затиче у препирци, задивљени ученици не могу да се уздрже и барем шапућу у расправи током пута: наиме, „ко је највећиˮ³

Иако су са Исусом, ови ученици не успевају да усвоје Његове мисли нити да одражавају Његове поступке. Без укора, Исус мирно седа, позива дванаесторицу и објашњава: „Који хоће да буде први нека буде од свих најзадњи и свима слугаˮ⁴. На путу, оно што је означено као „највећиˮ изгледало је јасно, или барем довољно јасно да увуче верне ученике који следе Исуса у исту расправу о праву на вођство која се десила Јосифу, Ламану и Лемуилу, и многим другим особама у Светим писмима и свакодневном животу⁵. Али како Исус износи свој став о њиховом надметању, појмови се мењају.Оно што се чинило важним више није важно, а оно што је било невидљиво одједном избија у први план.

У обраћању Коринћанима, Павле потврђује: „Да вера ваша не буде… премудрост века овог ни кнезова века овог који пролазе… него у сили Божијојˮ⁶. Као присталице обновљеног Јеванђеља Исуса Христа, разумемо да „векˮ није сам по себи проблем. Свеци последњих дана прихватају „сваку истину коју Бог преноси својој деци, било да је научена у научној лабораторији или добијена директним откривењем од Његаˮ⁷. Према 13. чланку вере и Павловом упозорењу, ми у „све „верујемоˮ и „свемуˮ се надамо.

Међутим, у разговору са својим ученицима Исус показује да се морамо одвојити од природних претпоставки да бисмо Му дозволили да нас поучи новим начинима постојања, новој култури. „А телесни човекˮ, објашњава Павле, „не разуме шта је од Духа Божијег; јер му се чини лудост и не може да разуме, јер треба духовно да се разгледа.… Јер ко позна ум Господњи да Га поучи? А ми ум Христов имамоˮ⁸.

У свакој генерацији имамо живе пророке да нас воде и поучавају како да одвојимо свој ум од свакодневнице и „ум Христов имамоˮ. Наш живи пророк данас, председник Расел М. Нелсон, чини управо то. Они који га слушају и примењују његове савете откриће да одбацују ограничавајуће ставове и развијају ум Христов када подстичу мир⁹, одржавају духовни замах¹⁰, одвајају време за Господа¹¹, иду у храм¹², чине да Бог превлада у њиховим животима¹³, слушају Га¹⁴, кају се¹⁵, траже и примају откривење¹⁶ и „мисл[е] целестијалноˮ (што у ствари „значи бити склони духовномˮ)¹⁷. Када се укључимо у дело спасења и узвишења тако што упознајемо и волимо Исуса Христа, бринемо о потребама других, позивамо све да приме Јеванђеље Исуса Христа и радимо на уједињењу све деце Божје за вечност, откривамо да смо нова особа новог ума.