Одважни у сведочанству о Исусу
Не можемо дозволити да нас препреке ометају и компликују наша сведочанства о Оцу и Сину.
Вечни живот је највећи дар Божји и додељује се онима који „држе [Божје] заповести и истрају до краја.”1 С друге стране, вечни живот са нашим небеским Оцем не примају они „који нису одважни у сведочанству о Исусу.”2 Постоји велики број препрека које се могу испречити нашој одважности и спречити нас да дођемо до нашег циља, вечног живота.3 Препреке могу бити сложене; дозволите ми да илуструјем.
Пре много година мој отац је саградио малу брвнару на једном делу имања на ком је одрастао. Поглед на долину био је изузетан. Када су подигнути зидови брвнаре, отишао сам у обилазак. Био сам изненађен што је бандера која се налазила недалеко од куће била део видика са прозора. За мене је она била велика сметња величанственом погледу.
Рекао сам: „Тата, зашто си им дозволио да поставе бандеру баш испред прозора?“
Мој отац, изузетно практичан и смирен човек, узвикнуо је са емоцијом: „Квентине, та бандера је за мене нешто најлепше на целом имању!“ Затим је објаснио. „Када погледам ту бандеру, схватам да, за разлику од времена када сам одрастао овде, нећу морати да носим посуде са водом са извора до куће за кување, прање руку или купање. Нећу морати ноћу да палим свеће или лампе на гас да бих могао да читам. Желим да видим ту бандеру тачно на средини кад погледам кроз прозор.“
Мој отац је на ту бандеру гледао другачије од мене. За њега је бандера представљала бољи живот, али за мене је била препрека величанственом погледу. Мој отац је ценио струју, светло, и чистоћу више од естетике. Одмах сам схватио да, док бандера за мене представља препреку, за мог оца има важан практични, симболички значај.
Препрека је „сметња веровању или разумевању“ или „сметња напретку.“4 Духовно спотицање је „падање у грех или самовољу.”5 Препрека може бити било шта што нас одвраћа од постизања праведних циљева.
Не можемо дозволити да нас препреке ометају и компликују наша сведочанства о Оцу и Сину. Не можемо упасти у ту замку. Наша сведочанства о Њима треба да остану чиста и једноставна попут једноставне одбране бандере од стране мога оца на имању на ком је одрастао.
Које су неке од препрека које ометају и отежавају наше чисто и једноставно сведочанство о Оцу и Сину и спречавају нас да будемо одважни у том сведочанству?
Једна препрека је људска филозофија
Посвећени смо знању сваке врсте и верујемо да је разум слава Божја.6 Али исто тако знамо да је омиљена стратегија противника да удаљи људе од Бога и подстакне их да се спотичу дајући предност људским филозофијама над Спаситељем и Његовим учењима.
Апостол Павле је био сигуран сведок за Исуса Христа због чудесног и упечатљивог искуства са Спаситељем.7 Павлова јединствена биографија припремила га је за односе са људима многих култура. Волео је „непосредну једноставност“ Солуњана и „благу саосећајност“ Филибљана.8 У почетку му је било теже да се повеже са интелектуалним и префињеним Грцима. На брду Марс у Атини, покушао је са филозофским приступом али су га одбили. Коринћане је одлучио да једноставно поучава „учењу о разапетом Христу.”9 По речима самог апостола Павла:
„И реч моја, и поучење моје не беше у надговорљивим речима људске премудрости, него у доказивању Духа и силе.
Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.”10
Неки од највеличанственијих библијских извештаја о Спаситељу и Његовој мисији наведени су у 1. Коринћанима. Једно поглавље -15- привукло је светску пажњу кроз извођење дела Георга Фридриха Хендла Meсија.11 Оно садржи узвишено учење о Спаситељу. У трећем делу Meсије, одмах после „Хора Алелуја,” већина коришћених стихова је из 1. Коринћанима 15. У неколико стихова, Павле предивно описује нешто од онога што је Спаситељ остварио:
„[Јер] Христос уста из мртвијех… и би новина онима који умријеше.
… Јер будући да кроз човека би смрт, кроз човека и васкрсеније мртвих.
Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживљети. …
Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? …
А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.“12
Знамо да је до отпадништва дошло делимично због тога што су се људске филозофије уздигле изнад Христовог основног, суштинског учења. Уместо да се поучава једноставноставна Спаситељева порука, многе јасне и драгоцене истине су промењене или изгубљене. У ствари, хришћанство је усвојило неке грчке филозофске традиције да би веровања људи ускладило са постојећом културом. Историчар Вил Дарант је написао: „Хришћанство није уништило паганизам; прихватило га је. Грчки ум, на издисају, трансформисао се у нови живот.”13 Историјски, и у наше време, неки људи одбацују Јеванђеље Исуса Христа, јер, по њиховом мишљењу, нема адекватну интелектуалну префињеност.
У зору обнове, многи су се барем изјашњавали да следе Спаситељева учења. Многе земље сматрале су себе хришћанским државама. Али чак и тада је постојало пророчанство о тежим данима у наше време.
Хебер С. Кимбал био је један од изворних апостола овог раздобља и први саветник председника Бригама Јанга. Он је упозорио: „Долази време када … ће бити тешко рећи ко је светац а ко непријатељ народа Божјег. Па, ... чувајте се великог решета, јер ће доћи време великог решетања, и многи ће пасти.“ На крају је рекао да „TEСT долази.”14
У наше време, утицај хришћанства у многим земљама, укључујући Сједињене Државе, значајно је смањен. Без верских уверења, не постоји осећај одговорности према Богу. Сходно томе, тешко је утврдити универзалне вредности о томе како живети. Филозофије које су дубоко укорењене често су међусобно супротстављене.
На жалост, то се дешава и са неким члановима Цркве који су изгубили ослонац и пали под утицај тренутка - од којих многи очигледно нису праведни.
У складу са пророштвом Хебера С. Кимбала, старешина Нил А. Максвел изјавио је 1982: „Велико решетање догодиће се због неправедног понашања које није окајано. Неки ће одустати уместо да издрже до краја. Неке ће преварити дезертери. Исто тако, други ће се увредити, јер ће у сваком раздобљу бити одговарајућих препрека!”15
Још једна препрека је одбијање да видимо грех у правом светлу.
Један од јединствених и проблематичних аспеката нашег времена је да се многи људи укључују у грешно понашање, али одбијају да га сматрају грехом. Они не осећају кајање или спремност да признају своје понашање као морално погрешно. Чак и неки који исповедају веру у Оца и Сина погрешно заузимају став да брижни Отац на небу не треба да кажњава за понашање које је у супротности са Његовим заповестима.
Ово је очигледно био став Коријантона, сина Алме млађег у Мормоновој књизи. Он се уплео у болно неморално понашање и Алма га је саветовао. Благословени смо што је велики пророк Алма, који је и сам искусио најмрачнији бездан и чудесну светлост,16 забележио поуку коју је дао. У 39. поглављу Алме, читамо како је саветовао свог сина у процесу покајања, а затим објаснио како је Христ дошао да уклони грех. Разјаснио је Коријантону важност покајања јер „ништа нечисто не може баштинити царство Божје.”17
У Aлми 42 налази се једно од најзначајнијих учења о помирењу у свим Светим писмима. Алма је помогао Коријантону да разуме да није „неправда да грешник буде предат у стање беде.”18 Али је нагласио да је почев од Адама, милостиви Бог обезбедио „време за покајање“, јер без покајања, „велики план спасења би био осујећен.”19 Алма је такође установио да је тај Божји план „план среће.”20
Алмина учења су веома поучна: „Јер гле, правда спроводи све захтеве своје, а и милост полаже право на све што је њено. И тако се не спашава нико осим истински покајаних.”21 Виђени у правом светлу, величанствени благослови покајања и придржавања Спаситељевих учења су од огромне важности. Није непоштено бити јасан, као што је Алма био са Коријантоном, у вези са последицама грешних избора и недостатком покајања. Често се каже: „Пре или касније свако мора да се суочи са последицама.”22
Изванредан и целестијални благослов Спаситељевог помирења је да се покајањем брише грешно понашање. После Коријантоновог покајања, Алма је закључио: „Желим да не допустиш више да те то узнемирава, и нека те само греси твоји узнемиравају таквим немиром који ће те привести покајању.”23
Гледање поврх циља је препрека
Пророк Јаков је говорио о древним Јеврејима као народу „укоченог врата [који] презирао… јасноћу,… убијаше пророке, и тражаше оно што не могаше разумети. Стога, због слепоће своје, а та слепоћа дође због гледања поврх циља свакако морају пасти.”24
Иако има много примера о гледању поврх циља,25 за наше време значајан је екстремизам. Јеванђеоски екстремизам је када неко уздигне неко јеванђеоско начело изнад другог подједнако важног начела и заузме став који је изван или у супротности са учењима црквених вођа. Један пример је када се неко залаже за допуне, измене или да се нагласак стави на један део Речи мудрости. Други је скупа припрема за крај света. У оба примера други се подстичу да прихвате личне интерпретације. „Ако закон здравља или било које друго начело претворимо у облик верског фанатизма, гледамо поврх циља.”26
Говорећи о важном учењу, Господ је објавио: „Ко год прогласи више или мање од тога тај није од мене.”27 Када уздижемо неко начело на начин који умањује нашу посвећеност другим подједнако важним начелима или заузимамо став супротан учењу вођа Цркве или га прекорачујемо, гледамо поврх циља.
Поред тога, неки чланови уздижу узроке, од којих су многи добри, до статуса супериорног у односу на основна јеванђеоска учења. Они своју приврженост делу подижу на победнички пиједестал посвећености и потискују своју посвећеност Спаситељу и Његовим учењима на друго место. Ако било шта уздижемо изнад наше посвећености Спаситељу, ако се понашамо као да Га препознајемо само као још једног учитеља, а не Сина Божјег, онда гледамо поврх циља. Исус Христ је циљ!
У 76. одсеку Учења и завета јасно је да је „одважност у сведочанству о Исусу”28 једноставан, важан тест који разликује оне који ће баштинити благослове целестијалног царства од оних у нижем терестријалном царству. Да бисмо били одважни морамо да се фокусирамо на снагу Исуса Христа и Његову жртву помирења да превазиђе смрт и да нас путем покајања очисти од греха и да следимо Христово учење.29 Такође су нам потребни светлост и знање Спаситељевог живота и Његових учења да нас воде на путу завета, укључујући свете храмске обреде. Морамо бити постојани у Христу, гостити се Његовом речју и истрајати до краја.30
Закључак
Ако желимо да будемо одважни у нашем сведочанство о Исусу, морамо избећи спотицања која хватају у замку и ометају напредак многих, иначе часних, мушкараца и жена. Одлучимо да увек будемо у Његовој служби. У настојању да стекнемо знање, морамо избегавати људске филозофије које умањују нашу посвећеност Спаситељу. Морамо гледати на грех у правом светлу и прихватити Спаситељево помирење путем покајања. Морамо избегавати гледање поврх циља и усредсредити се на Исуса Христа, нашег Спаситеља и Откупитеља, и следити Његово учење.
Мој отац је гледао на бандеру као на средство које снабдева струјом, светлом и обиљем воде за кување и чишћење. Она је била степеник у побољшању његовог живота.
Један писац указује на то да препрека може бити и „степеник који води до племенитог карактера и до неба.”31.
За нас, одважност у нашем сведочанству о Исусу је степеник ка квалификовању за Спаситељеву благодат и целестијално царство. Исус Христ је једино име под небом којим можемо бити спашени.32 Износим своје сигурно сведочанство о Његовом божанству и Његовој узвишеној улози у Очевом плану. У име Исуса Христа, амен.