Припремите пут

Када сам имао 30 година, почео сам да радим у једној малопродајној компанији у Француској. Једнога дана председник компаније, добар човек друге вероисповести, позвао ме је у своју канцеларију. Његово питање ме је запрепастило: „Управо сам сазнао да си свештеник у својој цркви.“ Да ли је то истина?“

Одговорио сам: „Да, то је тачно. Носим свештенство.“

Видно заинтересован мојим одговором, наставио је да се распитује: „А да ли си похађао теолошка предавања?“

„Наравно,“ одговорио сам, „од 14. до 18. године сам проучавао лекције скоро сваког дана!“ Скоро да је пао са столице.

На моје велико изненађење, неколико недеља касније, позвао ме је у своју канцеларију да ми понуди место генералног директора једног дела компаније. Био сам запањен и изнео своју бригу да сам сувише млад и неискусан за једну тако значајну одговорност. Рекао ми је благонаклоним осмехом: „То је можда истина али није важно. Знам твоја начела и знам шта си научио у цркви. Потребан си ми.“

Био је у праву у вези са оним што сам научио у цркви. Године које су следиле биле су изазовне и не знам да ли бих имао успеха без искуства које сам стекао у цркви из времена када сам био младић.

Био сам благословен одрастањем у малом огранку. Зато што нас је било мало млади су позивани да активно учествују у свим аспектима огранка. Био сам веома заузет и волео сам осећај да будем користан. Недељом сам послуживао за причесним столом, служио у свом свештеничком већу и функционисао у разним другим позивима. Током недеље често сам пратио свог оца и остале одрасле носиоце свештенства у кућном поучавању чланова, тешио болесне и ожалошћене, и помагао онима у потреби. Чини се да нико није сматрао да сам сувише млад да служим или чак да будем вођа. Мени се чинило да је то нормално и природно.

Служба коју сам пружао током тих пубертетских дана помогла ми је да изградим своје сведочанство и усидрим свој живот у јеванђељу. Био сам окружен добрим и саосећајним мушкарцима који су били посвећени коришћењу свог свештенства за благосиљање живота других. Желео сам да будем попут њих. Служећи са њима, много више него што сам схватао у то време, научио сам да будем вођа у цркви а и у свету.

Имамо много младих мушкараца који су носиоци Ароновог свештенства, који присуствују или прате вечерашњи састанак. Док гледам ову публику или присутне, видим многе од вас како седите поред зрелих мушкараца, можда ваших очева, ваших дедова, ваше старије браће или свештеничких вођа – који су сви носиоци Мелхиседековог свештенства. Они вас воле, и углавном су дошли овде вечерас да би били са вама.

Ово окупљање генерација нуди величанствену визију јединства и братства које постоји између та два свештенства Божја. Иако су им поверене различите мисије и власт, Ароново свештенство и Мелхиседеково свештенство су нераздвојни партнери у делу спасења. Она иду руку под руку и веома су потребни једно другом.

Савршен пример блиског односа који постоји између та два свештенства налази се у међусобном деловању Исуса и Јована Крститеља. Може ли неко уопште замислити Јована Крститеља без Исуса? Како би Спаситељева мисија изгледала без припреме коју је извршио Јован?

Јовану Крститељу је дат један од најузвишенијих задатака који је икада постојао: „да приправи пут Господњи,”¹ да Га крсти водом, и да припреми људе да Га приме. Овај „човек праведан и свет“,² који је био заређен у ниже свештенство био је савршено свестан значаја и ограничења своје мисије и своје власти.

Народ се окупљао око Јована да га чује и да их он крсти. Био је уважаван и цењен као Божји човек. Али када се појавио Исус, Joван се понизно приклонио Oном кји је већи од њега и изјавио: „Ја крштавам водом а међу вама стоји кога ви не знате, … што ће доћи за мном, који беше преда мном; коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући његовој.”³

Са своје стране, Исус Христ, Очев Јединорођенац, који је носио више свештенство, понизно је признао власт Јованову. Спаситељ је за њега рекао: „Ниједан између рођених од жена није изашао већи од Јована крститеља.“⁴

Помислите само шта би се десило на нашим свештеничким већима када би односи између носилаца ова два свештенства били надахнути обрасцем који су установили Исус и Јован Крститељ. Моја млада браћо у Ароновом свештенству, попут Јована, ваша улога је да „припремите пут”⁵ за велико дело Мелхиседековог свештенства. То чините на много различитих начина. Послужујете обреде крштења и причешћа. Помажете да се људи припреме за Господа проповедајући јеванђеље, „[посећујући] кућу сваког члана,”⁶ и „[бдијући] над црквом.”⁷ Пружате помоћ сиромашнима и онима у потреби скупљајући посне приносе, и учествујете у бризи за црквена састајалишта и друге материјалне ресурсе. Ваша улога је важна, потребна и света.

Моја одрасла браћо, било да сте очеви, бискупи, саветници младим мушкарцима или једноставно носиоци Мелхиседековог свештенства, можете следити Спаситељев пример окрећући се ка вашој браћи која носе ниже свештенство и позивати их да раде са вама. Заправо, овај позив долази од самог Господа. Он је рекао: „Дакле,, поведите са собом оне који су заређени у ниже свештенство, и пошаљите их као претходницу да вам заказују састанке и припреме пут, и да присуствују састанцима где ви нисте у могућности да то учините.“⁸

Док позивате своју млађу браћу да „припреме пут,”  помажете им да препознају и поштују свету власт коју носе. Тако чинећи, помажете им да припреме сопствени пут док се припремају за дан када ће примити и користити више свештенство.

Допустите ми да поделим истиниту причу о Алексу, тихом, пажљивом и мудром младом свештенику. Једне недеље Алексов бискуп га је затекао самог у учионици у стању велике туге. Младић је објаснио како му је болно тешко да долази у цркву без оца, који није члан. Затим је са сузама у очима рекао да би вероватно било боље да напусти цркву.

Са искреном бригом за овог младића бискуп је одмах покренуо одељенски савет да се помогне Алексу. Његов план је био једноставан: како би задржали Алекса активног и помогли му да развије искрено сведочанство о јеванђељу требало је да га „окруже добрим људима и дају му да обавља значајне ствари.“

Брзо су се свештеничка браћа и сви чланови удружили око Алекса и исказали своју љубав и подршку. Вођа групе високих свештеника, човек велике вере и љубави, био је одабран да буде његов учитељ сарадник. Чланови бискупства су га узели под своје и учинили га својим најближим сарадником.

Бискуп је рекао: „Држали смо Алекса окупираним. Био је гласник на венчањима, на сахранама, помагао ми код посвећења гробова, крстио неколико нових чланова, заређивао младе мушкарце у службу Ароновог свештенства, поучавао лекције за младе, поучавао са мисионарима, откључавао зграду за конференције и закључавао зграду касно ноћу после конференције. Обављао је пројекте служења, пратио ме у посетама старијим члановима у домовима за стара лица, давао говоре на причесном састанку, послуживао причест болеснима у болницама или у њиховим домовима и постао један од малог броја људи на које сам се потпуно могао ослонити као бискуп.“

Мало по мало, Алекс се мењао. Његова вера у Господа се увећала. Стекао је самопоуздање и у моћ свештенства које је носио. Бискуп је закључио: „Алекс је био и увек ће бити један од мојих највећих благослова у времену док сам био бискуп. Каква је привилегија била сарађивати са њим. Искрено верујем да ниједан младић никада није ишао на мисију припремљенији својом свештеничком службом.”⁹

Моји драги бискупи, као део вашег заређења и рукополагања у бискупа у вашем одељењу, имате свету дужност да служите као председник Ароновог свештенства и у већу свештеника. Свестан сам тешких бремена која носите, али ваша дужност према овим младим мушкарцима треба да постане један од ваших највиших приоритета. Не можете то занемарити нити своју улогу у овој дужности пренети на друге.

Позивам вас да размишљате о сваком од младих носилаца Ароновог свештенства у вашем одељењу. Никада ни један од њих не треба да се осети занемареним или бескорисним. Постоји ли младић ком бисте ви и остала браћа у свештенству могли помоћи? Позовите га да служи уз вас. Превише често покушавамо да забавимо наше младе мушкарце и гурамо их ка улози посматрача, док њихова вера и љубав према јеванђељу могу најбоље да се развију величањем њиховог свештенства. Активно учествујући у делу спасења, биће у повезани са небом и стећи ће свест о свом божанском потенцијалу.

Ароново свештенство је више од само једне старосне групе, програма поучавања или активности, или израза који означава младе мушкарце Цркве. То је моћ и власт за учествовање у великом делу спашавања душа – како душа тих младића који га носе тако и душа оних којима служе. Поставимо Ароново свештенство на праведно место, одабрано место, и место служења, припреме и остварења за све младе мушкарце Цркве.

Моја драга браћо Мелхиседековог свештенства, позивам вас да ојачате суштинску везу која сједињује ова два свештенства Божја. Оснажите ваше младе у Ароновом свештенству да припреме пут пред вама. Реците им са поуздањем: „Потребни сте ми.“ Ви млади носиоци Ароновог свештенства, молим се да док будете служили са својом старијом браћом, чујете глас Господњи који вам говори: „Благо теби, јер ћеш чинити велике ствари. Гле, послан си, попут Јована, да приправиш пут преда мном.”¹⁰ У име Исуса Христа, aмен.