Уздајте се у Господа и не нагињите се
Можемо усредсредити своје животе на Спаситеља тако што ћемо Га упознати, а Он ће усмеравати наше путеве.
Док сам путовала по Азији пришла ми је једна драга сестра. Загрлила ме је и упитала: „Да ли заиста верујеш да је ово јеванђеље истинито?” Драга сестро, знам да је истинито. Уздам се у Господа.
У Причама Соломуновим 3:5–6, читамо следећи савет:
„Уздаj се у Господа свим срцем своjим, а на своj разум не ослањаj се.
На свим путевима своjим имаj га на уму, и он ће управљати стазе твоjе.”
Овај стих садржи две опомене, упозорење и величанствено обећање. Те две опомене су: „Уздаj се у Господа свим срцем своjим”, и „На свим путевима своjим имаj га на уму.” Упозорење: „На своj разум не ослањаj се.” И величанствено обећање: „Он ће управљати стазе твоје.”
Прво ћемо говорити о упозорењу. Ова визуелна слика наводи нас на дубоко размишље. Упозорење је изражено речима „не ослањај се” - „на своj разум не ослањаj се.” У енглеском језику реч ослањати се има конотацију физичког нагињања или скретања на једну страну. Када се физички нагињемо на једну или другу страну, удаљавамо се од средишта, нисмо у равнотежи, нагнути смо. Када се духовно ослањамо на сопствено разумевање, удаљавамо се од нашег Спаситеља. Ако се нагињемо, нисмо у средишту; нисмо у равнотежи; нисмо усредсређене на Христа.
Сестре, сетите се, у предсмртничком животу стајале смо уз Спаситеља. Уздале смо се у Њега. Исказале смо своју подршку, одушевљење и радост због плана среће који је изнео наш небески Отац. Нисмо се нагињале. Бориле смо се својим сведочанствима и „удружиле са снагама Божјим, а те снаге биле су победници.”1 Ова битка између добра и зла прешла је на земљу. Понављам, имамо свету одговорност да стојимо као сведоци и да се уздамо у Господа.
Свака од нас се мора запитати: Како да останем у средишту и да се не ослањам на сопствено разумевање? Како да препознам и следим Спаситељев глас када су гласови света тако убедљиви? Како негујемо поверење у Спаситеља?
Предложила бих три начина за увећање нашег знања о Спаситељу и поверења у Њега. Открићете да ова начела нису нова, али су основна. Певају се на свим часовима Школице, одјекују на лекцијама Младих жена, и одговор су на многа питања Потпорног друштва. То су начела која помажу да будемо у средишту и да се не нагињемо.
Прво, можемо упознати Господа и имати поверење у Њега када се „гостимо речима Христовим, јер, гле, речи Христове ће вам рећи све што треба да чините.”2
Пре неколико месеци имали смо породично проучавање Писама. Мој двогодишњи унук седео ми је на крилу док сам читала. Потпуно сам се препустила улози баке, уживајући у посети породице мог сина.
Када смо завршили проучавање Писама, затворила сам књигу. Мој унук је знао да се приближава време за спавање. Са очекивањем ме је погледао својим плавим очима и изговорио вечну истину: „Још стихова нано.”
Мој син, добар и доследан родитељ, упозорио ме је: „Мама, не попуштај. Само покушава да избегне одлазак у кревет.”
Али када је мој унук затражио још стихова, прочитали смо још стихова! Више стихова просветљава наш ум, храни дух, одговара на наша питања, увећава поверење у Господа, и помаже нам да свој живот усмеримо на Њега. „Сетите се да их марљиво истражујете како бисте извукли корист из њих.”3
Друго, можемо упознати Господа и имати поверење у Њега преко молитве. Какав је благослов могућност да се молимо нашем Богу! „Молите се Оцу свом снагом срца.”4
Имам слатку, драгоцену успомену на молитву. Једног летњег распуста, док сам студирала, прихватила сам посао у Тексасу. Морала сам да возим више стотина километара од Ајдахоа до Тексаса свој стари аутомобил, који сам од миља звала Верн. Верн је био дупке пун, а ја сам била спремна за нову авантуру.
Пре него што сам изашла из куће загрлила сам своју драгу мајку, а она је рекла: „Помолимо се пре него што одеш.”
Клекнуле смо и моја мајка је почела да се моли. Молила се небеском Оцу за моју безбедност. Молила се за мој неклиматизован ауто, да ми служи како треба. Тражила је да анђели буду са мном током лета. Молила се и молила и молила.
Мир који је дошао са молитвом дао ми је храброст да се уздам у Господа и да се не ослањам на сопствено разумевање. Господ ме је водио у многим одлукама које сам донела тог лета.
Када стекнемо навику да прилазимо небеском Оцу у молитви, упознаћемо Спаситеља. Имаћемо поверење у Њега. Наше жеље постаће сличније Његовим. Бићемо у стању да себи и другима обезбедимо благослове које је небески Отац спреман да нам да ако Га питамо са вером.5
Треће, можемо упознати Господа и имати поверење у Њега док служимо другима. Следећу причу делим уз дозволу Ејми Рајт, која је разумела начело служења чак и усред застрашујуће смртоносне болести. Ејми је написала:
„Године 2015, 29. октобра, сазнала сам да имам рак. Стопа преживљавања код те врсте рака је 17 одсто. Изгледи нису били добри. Знала сам да ћу се борити за живот. Одлучила сам да ћу дати све што имам не само за себе, него што је још важније, за своју породицу. У децембру сам почела са хемотерапијом. Била сам упозната са многим споредним ефектима лекова за борбу против рака, али нисам знала да је могуће да неко буде толико болестан а да и даље буде жив.
У једном тренутку сам прогласила хемотерапију кршењем људских права. Рекла сам свом мужу да одустајем. Готово је! Нећу да се враћам у болницу. У својој мудрости, мој драги је стрпљиво слушао, а онда одговорио: ‘Па, онда морамо наћи некога да служи.’”
Шта? Да ли је он изгубио из вида чињеницу да његова супруга има рак и да не може да поднесе још један напад мучнине или још један тренутак неподношљивог бола?
Ејми наставља да објашњава: „Моји симптоми су се постепено погоршавали до те мере да сам се један или два дана месечно осећала „нормално“, и некако могла да функционишем као живо људско биће. Били су то дани када је наша породица проналазила начине да служи.”
Једног од тих дана, Ејмина породица је поделила другим пацијентима пакете за олакшавање хемотерапије са стварима које ће их орасположити и ублажити им симптоме. Када Ејми није могла да спава, смишљала је начине како да некоме улепша дан. Неки начини су били велики, али многи су били само писамце или СМС порука охрабрења и љубави. У ноћима када је бол био толико јак да није могла да спава, лежала је у кревету са својим ајпедом и тражила обреде које је требало завршити у име њених преминулих предака. На чудесан начин бол је јењавао и могла је да издржи.
„Служење ми је,” сведочи Ејми, „спасло живот. Тренутак када сам коначно скупила снагу да наставим била је срећа коју сам открила у настојању да ублажим патњу оних око себе. Ишчекивала сам наше пројекте служења са великом радошћу и нестрпљењем. Ипак, до данашњег дана, то изгледа као чудан парадокс. Помислили бисте да је неко ко је ћелав, затрован, и бори се за [свој] живот оправдан мислећи „сада сам само ја важна.” Међутим, када сам размишљала о себи, својој ситуацији, својој патњи и болу, свет је постајао веома мрачан и депресиван. Када је мој фокус био окренут према другима, јавила би се светлост, нада, снага, храброст, и радост. Знам да је то могуће због подржавајуће, исцељујуће и оспособљаваjуће моћи помирења Исуса Христа.”
Ејми је имала поверење у Господа и упознала Га је. Да се и мало ослонила на сопствено разумевање, можда би одбацила идеју да служи. Служење јој је омогућило да издржи бол и невоље, и да живи по овом стиху из Светог писма: „Када сте у служби ближњему своме, само сте Богу у служби.”6
Исус Христ је надвладао свет. И због Њега, због Његовог бесконачног помирења, имамо велики разлог да имамо поверење знајући да ће на крају све бити добро.
Сестре, свака од нас може да има поверење у Господа и да се не нагиње. Можемо усредсредити своје животе на Спаситеља тако што ћемо Га упознати, а Он ће усмеравати наше путеве.
Налазимо се на земљи да бисмо показале исто поверење у Њега које нам је омогућило да стојимо са Исусом Христом када је изјавио: „Ево ме, мене пошаљи.”7
Моје драге сестре, председник Томас С. Монсон је посведочио да су „наши обећани благослови немерљиви. Мада се олујни облаци могу гомилати, мада кише могу навалити на нас, наше знање о јеванђељу и наша љубав према нашем небеском Оцу и нашем Спаситељу тешиће нас и подржавати… док ходамо усправно… На овом свету неће бити ничега што нас може поразити.”8
Своје сведочанство придодајем сведочанству нашег вољеног пророка. Ако се уздамо у нашег небеског Оца и у нашег Спаситеља, и не ослањамо се на сопствено разумевање, Они ће усмеравати наше путеве и испружити руке милости према нама. У име Исуса Христа, амен.
Напомена: 1. априла 2017, сестра Кордон је разрешена као друга саветница у врховном председништву Школице и позвана је за прву саветницу.