Спаситељева исцељујућа моћ на острвима морским
Кроз храмске благослове, Спаситељ исцељује појединце, породице и народе.
1960-их година мој отац је предавао на Црквеном колеџу у Леју на Хавајима, где сам и рођен. Мојих седморо старијих сестара инсистирале су да ми родитељи дају хавајско име „Кимо”. Живели смо близу храма Леј Хаваји док је служио углавном за чланове Цркве азијско-пацифичког подручја, укључујући Јапан.1 У то време, групе јапанских светаца почеле су да долазе на Хаваје да приме храмске благослове.
Један од тих чланова била је и једна сестра са дивног острва Окинава. Прича о њеном путовању у храм на Хавајима је изузетна. Две деценије раније удала се на традиционално уговореном будистичком венчању. Само неколико месеци касније, Јапан је напао Перл Харбур на Хавајима, гурнувши Сједињене Државе у сукоб са Јапаном. У јеку битака као што су Мидвеј и Иво Џима, плиме рата су вратиле јапанске снаге на обале Окинаве, последњу линију одбране која је стајала против савезничких снага према унутрашњости Јапана.
Три мучна месеца 1945. беснела је битка за Окинаву. Флотила од 1.300 америчких ратних бродова опколила је и бомбардовала острво. Војне и цивилне жртве биле су огромне. Данас свечани споменик на Окинави наводи више од 240.000 познатих имена људи који су погинули у бици.2
У очајничком покушају да побегне од напада, ова жена са Окинаве, њен муж и двоје мале деце потражили су уточиште у једној планинској пећини. Подносили су неописиву беду током наредних недеља и месеци.
Једне очајне ноћи усред битке, са својом скоро прегладнелом породицом и својим супругом у бесвесном стању, размишљала је да прекине њихову патњу ручном бомбом, коју су јој власти дале баш за ту сврху. Међутим, док се припремала за то, развило се дубоко духовно искуство које јој је дало опипљив осећај стварности Бога и Његове љубави према њој, што јој је дало снагу да настави даље. Наредних дана оживела је свог мужа и хранила своју породицу коровом, медом из дивље кошнице и створењима ухваћеним у оближњем потоку. Невероватно, у пећини су издржали шест месеци, све док их локални сељани нису обавестили да је битка завршена.
Када се породица вратила кући и почела да обнавља своје животе, ова Јапанка је почела да тражи одговоре о Богу. Постепено је распламсала веру у Исуса Христа и потребу да се крсти. Међутим, била је забринута се за своје ближње који су умрли без знања о Исусу Христу и крштењу, укључујући своју мајку која је умрла рађајући је.
Замислите њену радост када су једног дана две сестре мисионарке из Цркве Исуса Христа светаца последњих дана дошле у њену кућу и поучиле је да после смрти људи могу да уче о Исусу Христу у духовном свету. Била је опчињена учењем да њени родитељи могу одабрати да следе Исуса Христа после смрти и прихвате њено крштење у њихово име на светим местима званим храмови. Она и њена породица су обраћени Спаситељу и крштени.
Њена породица је напорно радила и почела да напредује, уз још троје деце. Били су верни и активни у Цркви. Затим је, неочекивано, њен муж доживео мождани удар и умро, што ју је приморало да ради многе сате на више послова дуги низ година како би обезбедила својих петоро деце.
Неки људи у њеној породици и комшилуку су је критиковали. За њене проблеме су кривили њену одлуку да се придружи хришћанској цркви. Непоколебана дубоком трагедијом и оштрим критикама, држала се своје вере у Исуса Христа, одлучна да иде напред, верујући да је Бог познаје и да долазе светлији дани.3
Неколико година након преране смрти њеног мужа, председник мисије у Јапану био је надахнут да охрабри јапанске чланове да раде на одласку у храм. Председник мисије је био амерички ветеран из битке за Окинаву, у којој су ова сестра окинављанка и њена породица толико пропатиле.4 Ипак, скромна сестра је о њему рекла: „Он је тада био један од наших омражених непријатеља, али сада је био овде са Јеванђељем љубави и мира. То је за мене било чудо.”5
Чувши поруку председника мисије, ова сестра удовица је пожелела да једног дана буде запечаћена са својом породицом у храму. Међутим, то јој је било немогуће, због финансијских ограничења и језичких баријера.
Тада се појавило неколико иновативних решења. Трошкови би се могли смањити за половину ако би чланови у Јапану изнајмили цео авион да лети до Хаваја ван сезоне.6 Чланови су, такође, снимили и продавали винил плоче под називом Јапански свеци певају. Неки чланови су чак продали свој дом. Други су напустили свој посао да би отпутовали.7
Други изазов за чланове био је то што презентација храма није била доступна на јапанском. Црквене вође позвале су једног јапанског брата да отпутује у хавајски храм како би превео церемонију даривања.8 Био је први јапански обраћеник после рата, пошто су га верни амерички војници поучавали и крстили.9
Када су даривани јапански чланови који живе на Хавајима први пут чули превод, заплакали су. Један члан је записао: „Били смо у храму много, много пута. Слушали смо церемоније на енглеском. [Али] никада нисмо осетили дух… храмског рада као што га сада осећамо [слушајући га] на свом матерњем језику”.10
Касније те исте године, 161 одрасла особа и деца укрцали су се у Токију да би стигли до храма на Хавајима. Један јапански брат се осврнуо на путовање: „Док сам посматрао из авиона и видео Перл Харбор и сетио се шта је наша земља урадила овим људима 7. децембра 1941, у срцу сам се уплашио. Хоће ли нас прихватити? Али на моје изненађење показали су већу љубав и љубазност него што сам икада видео у животу.”11
По доласку јапанских светаца, хавајски чланови су дочекали јапанске свеце са безбројним венцима од цвећа док су размењивали загрљаје и пољупце у образе, што је обичај који је стран јапанској култури. Након што су провели 10 невероватних дана на Хавајима, јапански свеци су се опростили уз звуке песме „Алоха Ое” коју су певалиу хавајски свеци.12
Други излет у храм организован за јапанске чланове укључивао је сестру удовицу са Окинаве. Прешла је 10 000 миља (16 000 км) захваљујући великодушном поклону мисионара који су служили у њеном огранку и пуно пута обедовали за њеним столом. Док је била у храму, лила је сузе радоснице док је заступала своју мајку на крштењу и била запечаћена за свог преминулог мужа.
Излети у храм из Јапана су били редовни све док јапански храм у Токију није посвећен 1980. године, поставши 18. храм у раду. У новембру ове године биће посвећен 186. храм на Окинави у Јапану. Налази се недалеко од пећине у централној Окинави, у коју се склонила ова жена и њена породица.13
Иако никада нисам срео ову дивну сестру са Окинаве, њено наслеђе живи кроз њено верно потомство, од којих многе познајем и волим.14
Мој отац, ветеран Другог светског рата на Пацифику, био је одушевљен када сам добио позив да служим у Јапану као млади мисионар. Стигао сам у Јапан убрзо након што је храм у Токију посвећен и из прве руке видео њихову љубав према храму.
Храмски завети су дарови нашег Небеског Оца верним следбеницима Његовог Сина, Исуса Христа. Преко храма, наш Небески Отац везује појединце и породице за Спаситеља и једне за друге.
Председник Расел М. Нелсон је прошле године изјавио:
„Свака особа која склапа завете у крстионицама и храмовима – и придржава их се – има повећан приступ моћи Исуса Христа…
Награда за држање завета са Богом је небеска моћ – моћ која нас јача да боље издржимо тешкоће, искушења и патњу. Та моћ нам олакшава пут.”15
Кроз храмске благослове, Спаситељ лечи појединце, породице и народе – чак и оне који су некада били огорчени непријатељи. Васкрсли Господ је објавио друштву оптерећеном сукобима у Мормоновој књизи, да они који поштују „[име] мо[је], Син Праведности ће устати са исцељењем у крилима својим”.16
Захвалан сам што сам сведок испуњења Господњег обећања да „доћи ће време када ће се знање о Спаситељу проширити на сваки народ, колено, језик и на све људе ”,17 укључујући оне „на острвима морским”.18
Сведочим о Спаситељу Исусу Христу и о Његовом пророку и апостолима у овим последњим данима. Свечано сведочим о небеској моћи да веже на небу оно што је везано на земљи.
Ово је Спаситељево дело, а храмови су Његова света кућа.
Износим своје сведочанство о тим истинама у свето име Исуса Христа, амен.