Света писма
Мосија 1


Књига Мосијина

Поглавље 1.

Цар Венијамин поучава своје синове језику и пророштвима њихових очева – Њихова вероисповест и култура сачувани су због записа вођених на различитим плочама – Мосија је изабран за цара и под надзор му се дају записи и друге ствари. Око 130–124 год. пре Христа.

1. И ево, не беше више сукоба у свој земљи Зарахемли, међу свим народом који припадаше цару Венијамину, тако да цар Венијамин имаше сталан мир сав остатак дана својих.

2. И догоди се да он имаше три сина и назва их именима, Мосија и Хелорум и Хеламан. И постара се да буду поучени свом језику очева његових, да могу постати разумни људи и да могу знати за пророштва која беху изговорена устима очева њихових, која им беху предата руком Господњом.

3. И поучи их, такође, о записима који беху урезани на месинганим плочама, говорећи: Синови моји, ја бих да се сетите како бисмо да није ових плоча које садрже записе ове и заповести ове, морали трпети у незнању, па и у ово садашње време, не познавајући тајне Божје.

4. Јер не би било могуће да отац наш, Лехи, упамти све ово да би томе поучио децу своју, без помоћи ових плоча. Беше он, наиме, поучен језику египатском, те зато могаше читати ове урезе и поучити томе децу своју, како би и они могли своју децу поучити и тако испунити заповести Божје, и то до дана данашњег.

5. Кажем вам, синови моји, да не беше овога што одржа и сачува рука Божја, да можемо читати и разумети тајне Његове и имати заповести Његове увек пред очима својим, тада би и очеви наши ишчезли у невери, а ми бисмо били попут браће наше, Ламанаца, који ништа не знају о томе, или чак не верују у то када их томе поучавају, због предања очева њихових која нису исправна.

6. О, синови моји, ја бих да се сетите како су изреке ове истините и да су и ови записи истинити. А гле, такође и плоче Нефијеве, које садрже записе и изреке очева наших од времена када напустише Јерусалим па до сада, и оне су истините, а ми са сигурношћу можемо знати о њима јер их имамо пред очима својим.

7. А сада, синови моји, ја бих да се сетите да их марљиво истражујете како бисте извукли корист из њих, и ја бих да држите заповести Божје да можете напредовати у овој земљи по обећању које Господ даде очевима нашим.

8. И још многим стварима поучаваше цар Венијамин синове своје, што није записано у овој књизи.

9. И догоди се да пошто цар Венијамин заврши поучавање синова својих, остари и виде да ускоро мора проћи путем свега земаљског. Стога, помисли како би било потребно да царство повери једном од синова својих.

10. Стога, нареди да пред њега доведу Мосију, а ово су речи које му он прозбори, говорећи: Сине мој, ја бих да издаш проглас по овој целој земљи, међу свим овим народом, то јест, народом Зарахемлиним и народом Мосијиним који пребива у овој земљи, како би се могли скупити, јер ујутро ћу своме народу устима својим прогласити ово – да си ти цар и владар овог народа, ког нам Господ Бог наш даде.

11. А уз то, даћу име овом народу, да се могу по њему разликовати међу свим народима које Господ Бог изведе из земље јерусалимске. А чиним то јер беху народ марљив у држању заповести Господњих.

12. И даћу им име које се никада избрисати неће, осим због преступа.

13. Да, и осим тога, кажем ти да ако тај веома повлашћен народ Господњи падне у преступ и постане опак и прељубнички народ, да ће их Господ предати, те ће постати слаби попут браће своје, и Он их више неће чувати својом неупоредивом и чудесном моћу као што досад чуваше очеве наше.

14. Јер кажем вам, да не испружи Он руку своју да сачува очеве наше морали би они пасти у руке Ламанаца и постати жртве мржње њихове.

15. И догоди се да пошто цар Венијамин заврши казивање сину своме, предаде му дужност у погледу свих послова у царству.

16. А уз то предаде му и дужност у погледу записа који беху урезани на месинганим плочама, а такође и плоча Нефијевих и такође мача Лавановог и кугле или путоказа, која вођаше очеве наше кроз пустињу, који беше припремљен руком Господњом, како би могли бити вођени, свако према пажњи и марљивости које Му указиваху.

17. Стога, док беху неверни не успеваху нити напредоваху на путовању своме, него беху враћани назад и навукоше незадовољство Божје на себе, и зато беху ударени глађу и тешким невољама, како би били подстакнути да се сете дужности своје.

18. И ево, догоди се да пође Мосија и учини како му отац његов заповеди и прогласи свом народу који беше у земљи Зарахемли како би се могли скупити да се попну до храма да чују речи које ће им отац његов говорити.