Моја порука од Господа

1993. године, три дана након што сам се преселио у Полокване, на северу Јужноафричке Републике, неко ми је покуцао на врата. Када сам отворио на њима су стајала двојица мисионара Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.

Одрастао сам у дубоко религиозној породици и она ме је увек упозоравала да се клоним мисионара. Али изгледали су фино и волим да причам о религији, па сам их позвао да уђу.

После дивне посете, рекли су ми: „Можемо ли да ти дамо Мормонову књигу?”

„Чекајте само мало”, одговорио сам. „Мислим да имам једну.”

Када сам им показао свој примерак, били су јако изненађени. Објаснио сам да су ми у мом родном граду Кејптауну, пре неколико година, мисионари дали Мормонову књигу на изложби. Задржао сам је, и с времена на време сам је прелиставао.

После наше посете, позвао сам мисионаре назад. Међутим, одрастао сам у другој цркви, где је мој очух био свештеник. Помисао да морам поново да се крстим постала је један од камена спотицања за моје обраћење. Ипак, почео сам да посећујем мали огранак Цркве. После отприлике годину и по, председник огранка ме је позвао у своју канцеларију.

„Дејвиде, желим да ти дам изазов”, рекао је председник огранка. „Заиста желимо да добијеш сведочанство о Мормоновој књизи. Осећам да то можеш учинити ако те позовем да поучаваш јеванђеоско учење. Већ предајеш на универзитету и не плашиш се стајања пред људима.”

Данас учитељи морају да буду чланови Цркве.¹ Али тада је председник огранка био надахнут да ме замоли да поучавам. Захвалан сам на томе.

„У реду”, рекао сам.

Сваке суботе увече бих детаљно проучавао лекцију како бих могао да је разумем, упознам и повежем се са причама и ликовима Мормонове књиге. За мене је поучавање књиге заиста био добар начин да пронађем своје сведочанство о њој.

Једне недеље, након што сам поучавао око годину дана, председник мисије из Преторије дошао је на конференцију и присуствовао мом часу у Недељној школи.

„Хвала ти, брате Бекстер”, рекао је после тога. „Била је то дивна лекција. Одакле си?”

Када сам му рекао Кејптаун, питао је које одељење сам похађао.

„Нисам похађао ни једно одељење”.

„Како то мислиш?“ упитао је.

„Ја сам оно што бисте ви окарактерисали као нејеврејин?” рекао сам. „Нисам члан Цркве.”

Пребледео је у лицу и одјурио до председника огранка.

„Имате неког нечлана који поучава Света писма?” питао га је председник мисије.

„Па, да ли је то радио лоше?”

„Не.”

„Да ли је било надахњујуће?”

„Да.”

„Да ли је поучавао исправним учењима?”

„Да.”

Дозволили су ми да наставим са поучавањем. Неколико месеци касније, отишао сам да посетим своју породицу у Кејптауну за божићне празнике. Док сам био тамо, мајка ми је рекла да ће напустити своју цркву након што је мој очух преминуо. У том тренутку, Господ ми је помогао да се ослободим било каквог осећања кривице због оданости својој мајци и цркви у којој сам одрастао.

Када сам се вратио кући, позвао сам председника огранка.

„Желео бих да се сутра крстим”, рекао сам.

„Дејвиде, да ли си сигуран?

„У потпуности”, рекао сам. „Добио сам поруку од Господа”.

Слика

рука држи књигу

„Имам нешто за тебе”

Када сам свом биолошком оцу рекао да сам постао члан Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, нисам могао да разумем зашто је био тако миран.

„Дозволи ми да ти испричам мало своје историје”, рекао је.

Мој отац, који никада са мном није разговарао о религији, рекао ми је да је као младић посећивао црквено одељење Кумора у Кејптауну. Играо је у кошаркашком тиму одељења. Стекао је неколико блиских пријатеља који су били свеци последњих дана. Један од његових најбољих пријатеља био је мисионар који је после своје мисије убијен у Вијетнаму.

Да мој тата није изгубио тог пријатеља, мислим да би се придружио Цркви. Његов живот би био сасвим друга прича. Годинама касније, и даље је имао велико поштовање према свецима последњих дана. Он сам није упражњавао никакву религију, али је апсолутно подржао моју одлуку да се придружим Цркви.

Неколико месеци након што ми је очух преминуо, испричао сам мајци за своје крштење. То није испало тако добро. Ипак, када сам отишао у Холандију да посетим холандске чланове породице са мајчине стране, поделио сам с њима своје обраћење. Тада сам сазнао за још једну породичну везу са Црквом.

Током моје посете пришао ми је ујак. „Имам нешто за тебе”, рекао је. Затим ми је предао прво издање Мормонове књиге на холандском, објављено 1890.

„Припадала је нашој породици одавно”, рекао је. „Желим да је имаш.”

Ове две породичне везе са Црквом биле су ми веома утешне. Данас ми је Мормонова књига на холандском веома драгоцена. Подсећа ме на оне прве мисионаре који су ме посетили. Подсећа ме на то колико је учење Мормонове књиге било важно за моје обраћење. Подсећа ме на поштовање мог покојног оца према Цркви и на то да су неки од мојих предака прихватили обновљено Јеванђеље.

Такође, подсећа ме да Мормонова књига заиста има моћ да увери и „Јевреја и нејевреја да Исус јесте Христ, Вечни Бог, који се објављује свим народима.”²