Приступ Божјој моћи кроз завете

Прошлог новембра, имао сам повластицу да посветим Храм Белем Бразил. Била ми је радост да будем са посвећеним члановима Цркве у северном делу Бразила. Тада сам сазнао да је Белем на пролазу ка области која укључује најмоћнију реку на свету, реку Амазон.

Упркос снази реке, два пута годишње се дешава нешто наизглед неприродно. Када су сунце, месец и земља у линији, снажан плимни талас тече уз реку, насупрот природном току воде. Забележено је да таласи високи до 6 метара¹ иду до 50 километара² узводно. Овај феномен, генерално познат као плимна бујица, локално се назива pororoca или „велика бука” због гласне буке коју производи. Можемо исправно да закључимо да чак и моћни Амазон мора да се повинује небеским моћима.

Као и Амазон, имамо природан ток у нашим животима; тежимо да радимо оно што долази природно. Попут Амазона, уз небеску помоћ, можемо чинити оно што је наизглед неприродно. На крају крајева, није нам у природи да будемо понизни, кротки или вољни да своју вољу подредимо Богу. Ипак, само тако можемо да се преобразимо, вратимо да живимо у присуству Бога и постигнемо своју вечну судбину.

За разлику од Амазона, ми можемо да бирамо да ли ћемо се повиновати небеским моћима или „ићи својим током”.³ Ићи насупрот току може бити тешко. Али када се одазовемо „позивима Светог Духа” и одбацимо себичне склоности природног мушкарца или жене,⁴ можемо примити Спаситељеву преображавајућу моћ у нашим животима, моћ да чинимо оно што је тешко.

Председник Расел М. Нелсон је поучио како да то чинимо: Обећао је: „Свака особа која склапа завете у крстионицама и храмовима – и држи их се – има повећан приступ моћи Исуса Христа … [да нас издигне] изнад примамљивости овог палог света.”⁵ Другим речима, можемо имати приступ моћи Божјој, али само када се светим заветима повежемо са Њим.

Пре него што је Земља створена, Бог је успоставио завете као механизам којим би се ми, Његова деца, ујединили са Њим. На основу вечног, непроменљивог закона, Он је прецизирао непроменљиве услове помоћу којих се преображавамо, спашавамо и узвисујемо. У овом животу, ми склапамо ове завете учествујући у свештеничким обредима и обећавајући да ћемо чинити оно што Бог тражи од нас, а заузврат, Бог нам обећава одређене благослове.⁶

Завет је обећање за које треба да се припремимо, јасно га разумемо и апсолутно поштујемо.⁷ Склапање завета са Богом разликује се од обичног обећања. Прво, потребна је свештеничка власт. Друго, обично обећање нема снагу повезивања да нас уздигне изнад снаге природног тока. Ми склапамо завет само када намеравамо да се у потпуности посветимо његовом испуњавању.⁸ Постајемо заветна деца Божја и наследници Његовог царства, посебно када се потпуно поистоветимо са заветом.

Термин заветни пут односи се на низ завета уз помоћ којих долазимо Христу и повезујемо се са Њим. Преко ових заветних веза, имамо приступ Његовој вечној моћи. Пут почиње са вером у Исуса Христа и покајањем, након чега следи крштење и примање Светог Духа.⁹ Исус Христ нам је показао својим крштењем начин како да пођемо тим путем.¹⁰ Према записима из новозаветних Јеванђеља по Марку и Луки, Небески Отац је директно разговарао са Исусом приликом Његовог крштења, рекавши: „Ово је син мој љубазни који је по мојој вољи.” Када кренемо на заветни пут крштењем, могу да замислим како Небески Отац сваком од нас каже сличну ствар: „Ти си Син мој љубазни, Ти си по мојој вољи. [Настави даље].”¹¹

На крштењу и када узимамо причест,¹² сведочимо да смо вољни да преузмемо на себе име Исуса Христа.¹³ У том контексту, имајмо на уму старозаветну заповест: „Не узимај узалуд име Господа Бога свог.”¹⁴ Нашим ушима данас ово звучи као забрана употребе Господњег имена без поштовања. Заповест садржи то, али је њена наредба још дубља. Јеврејска реч преведена као „узети” значи „подићи” или „носити”, као што би неко био барјак који се идентификује са појединцем или групом.¹⁵ Реч преведена као „ништаван” значи „испразан” или „склон превари”.¹⁶ Заповест да се не узима Господње име узалуд може значити: „Не треба да се сматрате учеником Исуса Христа осим ако немате намеру да га прикладно представљате.”

Постајемо Његови ученици и правилно Га представљамо када са намером и постепено преузимамо на себе име Исуса Христа кроз завете. Наши завети нам дају моћ да останемо на заветном путу јер се наш однос са Исусом Христом и нашим Небеским Оцем променио. Повезани смо са Њима заветном везом.

Заветни пут води храмским обредима, као што је храмско даривање.¹⁷ Даривање је Божји дар светих завета који нас темељније повезују са Њим. У даривању, заветујемо се, прво, да ћемо се трудити да држимо заповести Божје; друго, покајати се срца скрушена и духа раскајана; треће, живети по Јеванђељу Исуса Христа. То чинимо испољавањем вере у Њега, склапањем завета са Богом док примамо обреде спасења и узвишења, држањем ових завета током свог живота, и настојањем да живимо према двема великим заповестима, да волимо Бога и ближњег. Четврто, заветујемо се да ћемо се држати закона чедности и, пето, да ћемо посветити себе и све чиме нас Господ благосиља изградњи Његове Цркве.¹⁸

Склапањем и држањем храмских завета, учимо више о Господњој сврси и примамо Светог Духа у пунини.¹⁹ Примамо упутства у свом животу. Сазревамо у свом учеништву да не бисмо остали вечна, неука деца.²⁰ Уместо тога, живимо са вечном перспективом и више смо мотивисани да служимо Богу и другима. Добијамо повећану способност да испунимо наше циљеве у смртном животу. Заштићени смо од зла,²¹ и добијамо већу моћ да се одупремо искушењу и да се покајемо када посрнемо.²² Када посрнемо, сећање на наше завете са Богом помаже нам да се вратимо на пут. Повезујући се са Божјом моћу, постајемо сопствена pororoca (плимна бујица), способни да идемо насупрот току света, током целог живота и у вечности. На крају крајева, наше судбине се мењају јер пут завета води ка узвишењу и вечном животу.²³

Држање завета склопљених у крстионицама и храмовима, такође, даје нам снагу да издржимо искушења и туге.²⁵ Учење повезано са овим заветима олакшава нам пут и пружа наду, утеху и мир.

Моји бака и дека, Лена Софија и Метс Леандер Ренлунд, примили су Божју моћ кроз свој крсни завет када су се придружили Цркви 1912. године у Финској. Били су срећни што су били део првог огранка Цркве у Финској.

Леандер је умро од туберкулозе пет година касније када је Лена била трудна са њиховим десетим дететом. То дете, мој отац, рођен је два месеца након Леандерове смрти. Лена је на крају сахранила не само свог мужа већ и седморо од својих десеторо деце. Као сиромашна удовица, мучила се. 20 година није могла да се нормално ноћу одмори. Током дана се трудила да обезбеди храну за своју породицу. Ноћу је бринула о члановима породице на самрти. Тешко је замислити како је излазила на крај.

Лена је истрајала јер је знала да њен покојни муж и деца могу бити са њом у вечности. Учење о храмским благословима, укључујући и благослов вечних породица, донела јој је мир јер је веровала у моћ печаћења. У смртном животу није добила своје даривање, нити је била запечаћена за Леандера, али је Леандер остао витални утицај у њеном животу и део њене велике наде у будућност.

Године 1938, Лена је доставила податке како би се могли извршити храмски обреди за њене преминуле чланове породице, неке од најраније достављених из Финске. Након што је умрла, други су вршили храмске обреде за њу, Леандера и њену преминулу децу. Преко заступника, она је даривана, Лена и Леандер су запечаћени једно за друго, а њихова покојна деца и мој отац су запечаћени са њима. Попут других, Лена „у вери [у]мреше… не примивши обећања, него га видевши издалека, … [поклони] му се и призна[ше] [Га]”.²⁵

Лена је живела као да је већ склопила ове завете у свом животу. Знала је да су је њени крсни и причесни завети повезивали са Спаситељем. Допустила је „некʾ чежња слатка к двору [Откупитељевом] светом наду [њеном] пустом срцу донесе”.²⁶ Лена је сматрала једним од највећих Божијих милосрђа то што је сазнала о вечним породицама пре него што је доживела трагедије у свом животу. Заветом је примила Божју моћ да издржи и уздигне се изнад депресивних утицаја својих изазова и потешкоћа.

Док корачате путем завета, од крштења до храма и током целог живота, обећавам вам да ћете имати моћ да идете насупрот природном светском току – моћ да учите, моћ да се покајете и да будете посвећени, и моћ да нађете наду, утеху и чак и радост док се суочавате са животним изазовима. Обећавам вама и вашој породици заштиту од утицаја противника, посебно када учините храм главним тежиштем вашег живота.

Када долазите Христу и повезани сте заветом са Њим и нашим Небеским Оцем, дешава се нешто наизглед неприродно. Преображени сте и постајете усавршени у Исусу Христу.²⁷ Постајете заветно дете Божје и наследник Његовог царства.²⁸ Могу да Га замислим како вам говори: „Ти си Син мој љубазни, Ти си по мојој вољи. Добро дошао кући” У име Исуса Христа, амен.