Да ли ми је заиста опроштено?

Пре доста година, сестра Натрес и ја смо се преселили у Ајдахо, где смо покренули нови посао. Проводио сам у канцеларији дуге дане и ноћи. Срећом, живели смо само неколико улица далеко од посла. Сваке седмице, Шона и наше три ћерке – све млађе од шест година – долазиле су у канцеларију да заједно ручамо.

Једног таквог дана након нашег породичног ручка, приметио сам да ми је наша петогодишња ћерка Мишел оставила личну поруку, написану на налепници и прикачену на канцеларијски телефон.

Једноставно је писало: „Тата, сети се да ме волиш. С љубављу, Мишел.” Био је то снажан подсетник младом оцу на оно што је најважније.

Браћо и сестре, сведочим да нас се наш Небески Отац увек сећа и да нас савршено воли. Моје питање је следеће: Да ли се ми сећамо Њега? И да ли Га волимо?

Пре много година, служио сам као локални црквени вођа. Један од наших младих мушкараца, Дени, био је изванредан у сваком погледу. Био је послушан, љубазан, добар и имао је велико срце. Међутим, када је завршио средњу школу, упао је у лоше друштво. Почео је да користи дрогу, посебно метамфетамин, и кретао се клизавом стазом зависности и уништења. Убрзо се његов изглед потпуно променио. Био је једва препознатљив. Најзначајнија промена била је у његовим очима – светлост у његовим очима се угасила. Разговарао сам с њим неколико пута, али безуспешно. Није био заинтересован.

Било је тешко гледати како овај невероватни младић пати и живи животом који није био његов! Био је способан за много више.

Онда једног дана почело му се дешавати чудо.

Присуствовао је причесном састанку када је његов млађи брат поделио своје сведочанство пре поласка на мисију. На том састанку, Дени је осетио нешто што већ дуго није осећао. Осетио је љубав Господњу. Коначно је имао наду.

Иако је имао жељу да се промени, Денију је то било тешко. Његова зависност и пратећа кривица биле су толике да је то једва могао да поднесе.

Једног посебног поподнева, док сам косио травњак, Дени се зауставио својим аутомобилом ненајављено. Страшно се мучио. Искључио сам косилицу и заједно смо сели у хладовину предњег трема. Тада је поделио осећања свог срца. Заиста је желео да се врати. Међутим, његово окретање од зависности и начина живота било је изузетно тешко. Уз то, осећао се веома кривим, веома посрамљеним што је тако ниско пао. Питао је: „Може ли ми заиста бити опроштено? Да ли заиста постоји пут повратка?

Након што је излио из свог срца ове бриге, заједно смо прочитали 36. поглавље Алме:

„Да, сетих се свих својих греха и безакоња…

Да, … сама помисао на долазак у присуство Бога мога раздираше душу моју неизрецивим ужасом” (13. и 14. стих).

После тих стихова, Дени је рекао: „Тачно тако се осећам!”

Наставили смо:

„Док бејах тако раздиран мучењем, и док бејах мучен сећањем на многе грехе своје, гле, сетих се такође да чух како отац мој прориче народу о доласку неког Исуса Христа, Сина Божјег, да изврши помирење за грехе света…

О, какву радост, и какво чудесно светло угледах” (стихови 17, 20).

Док смо читали ове одломке, сузе су почеле да теку. Алмина радост била је радост коју је тражио!

Разговарали смо о томе да је Алма био изузетно опак. Међутим, када се једном покајао, више се није освртао назад. Постао је одани ученик Исуса Христа. Постао је пророк! Денијеве очи су се рашириле. „Пророк?” рекао је.

Једноставно сам одговорио: „Да, пророк. Не оптерећуј се!”

Разговарали смо о томе да, иако његови греси нису достигли ниво Алминих, исто обећање потпуног и савршеног праштања је дато свима – бесконачним помирењем Исуса Христа и преко њега.

Дени је сада разумео. Знао је шта треба да уради: требало је да започне свој пут уздањем у Господа и опраштањем себи!

Денијева моћна промена срца није била ништа друго до чудо. Временом се његово лице променило, а сјај у очима му се вратио. Постао је храмски достојан! Коначно се вратио!

После неколико месеци, питао сам Денија да ли би желео да се пријави за служење пуновремене мисије. Његов одговор је изазвао шок и страхопоштовање.

Рекао је: „Волео бих да служим мисију, али ти знаш где сам био и шта сам радио! Мислио сам да нисам квалификован.”

Одговорио сам: „Можда си у праву. Међутим, ништа нас не спречава да поднесемо захтев. Ако будеш одбијен, барем ћеш знати да си изразио искрену жељу да служиш Господу.” Очи су му засијале. Био је одушевљен овом идејом. За њега је ово била можда немогућа мисија, али је била прилика коју је желео да искористи.

Неколико недеља касније, на његово изненађење, догодило се још једно чудо. Дени је примио позив да служи пуновремену мисију.

Неколико месеци након што је Дени стигао на мисијско поље, имао сам телефонски позив. Његов председник је једноставно рекао: „Шта је са овим младићем? Он је најневероватнији мисионар којег сам икада видео!” Видите, овај председник је примио савременог Алму млађег.

Две године касније, Дени се вратио кући са чашћу, пошто је служио Господу свим својим срцем, моћу, умом и снагом.

После његовог мисионарског извештаја на причесном састанку, вратио сам се кући, и зачуо куцање на улазним вратима. Тамо је стајао Дени сузних очију. Рекао је: „Можемо ли да поразговарамо на тренутак?” Изашли смо напоље до истог степеника на трему.

Рекао је: „Председниче, да ли мислите да ми је заиста опроштено?”

Сада су и моје очи засузиле. Преда мном је стајао одани ученик Исуса Христа који је дао све од себе поучавању и сведочењу о Спаситељу. Он је био отелотворење исцељујуће и оснажујуће моћи Спаситељевог помирења.

Рекао сам: „Дени! Да ли си се погледао у огледало? Јеси ли видео своје очи? Испуњене су светлошћу, а ти блисташ Духом Господњим. Наравно да ти је опроштено! Невероватан си! Оно што сада треба да учиниш је да кренеш напред са својим животом. Не осврћи се! Са вером очекујем следећи обред.”

Денијево чудо се догађа и данас. Венчао се у храму и вратио у школу, где је магистрирао. Наставља да служи Господу часно и достојанствено у својим позивима. Што је још важније, постао је невероватан муж и веран отац. Одан је ученик Исуса Христа.

Председник Расел М. Нелсон је поучио: „Без [Спаситељовог] бесконачног помирења, читаво човечанство би било неповратно изгубљено.”¹ За Господа Дени није био изгубљен, а нисмо ни ми. Он стоји пред вратима да нас подигне, да нас ојача и да нам опрости. Увек се сећа да нас воли!

Невероватна демонстрација Спаситељеве љубави према Божјој деци забележена је у Мормоновој књизи: „Када Исус беше тако говорио, поново се осврну на мноштво унаоколо, и угледа их како плачу и постојано гледају у Њега као да желе да Га замоле да још мало остане са њима” (3. Нефи 17:5).

Спаситељ је већ провео цео дан служећи људима. Међутим, имао још доста тога да уради – требало је да посети своје друге овце. Требало је да оде свом Оцу.

Без обзира на ове обавезе, приметио је да људи желе да још мало остане. Тада се, са Спаситељевим срцем пуним саосећања, догодило једно од највећих чуда у историји света:

Остао је.

Благословио их је.

Послуживао је њиховој деци, једном по једном.

Молио се за њих; плакао је са њима.

И исцељивао их је. (Видети 3. Нефи 17.)

Његово обећање је вечно: Он ће нас исцелити.

За оне који су скренули са заветног пута, знајте да увек постоји нада, увек постоји исцељење и увек постоји пут повратка.

Његова вечна порука наде је лековити мелем за све који живе у немирном свету. Спаситељ је рекао: „Ја сам пут, истина и живот” (Joван 14:6).

Браћо и сестре, сетимо се да Га тражимо, да Га волимо и да Га се увек сећамо.

Сведочим да Бог живи и да нас воли. Још сведочим да је Исус Христ Спаситељ и Откупитељ света. Он је моћни исцелитељ. Знам да мој Откупитељ живи! У име Исуса Христа, амен.