2010–2019
„Да нисам ја, Господе?”
октобар 2014


„Да нисам ја, Господе?”

Морамо oставити по страни свој понос, гледати изван сујете, и у понизности питати: „Да нисам ја, Господе?”

Била је то последња ноћ нашег вољеног Спаситеља у смртности, вече пре него што ће дати откуп за цело човечанство. Када је преломио хлеб са својим апостолима, рекао је нешто што је вероватно испунило њихова срца великим немиром и дубоком тугом. „Један између вас издаће ме,“ рекао им је.

Ученици нису сумњали у истинитост онога што је рекао. Нити су се осврнули око себе, показали на неког другог и питали „Да није он?“

Уместо тога, „забринувши се врло почеше сваки говорити му: Да нисам ја,Господе?1

Питам се шта бисмо ми учинили када би нам Спаситељ поставио то питање. Да ли бисмо погледали оне око себе и рекли у својим срцима: „Вероватно говори о брату Џонсону. Увек ми је био сумњив,“ или „Драго ми је да је брат Браун овде. Заиста треба да чује ову поруку“? Или бисмо, попут тих древних ученика, помислили на себе и поставили ово болно питање: „Да нисам ја?“

У тим једноставним речима: „Да нисам ја, Господе?“ лежи почетак мудрости и пут до личног обраћења и трајне промене.

Прича о маслачцима

Живео некада један човек који је уживао да иде у вечерњу шетњу по комшилуку. Посебно је волео да пролази поред куће свог комшије. Овај сусед је одржавао свој травњак у савршеном стању, са процветалим цвећем, здравим и разгранатим дрвећем. Било је очигледно да је комшија уложио велики труд да би имао диван травњак.

Али једнога дана, док је човек пролазио поред куће свог комшије, у сред његовог травњака приметио је струк огромног, жутог маслачка.

Толико је штрчао да га је то изненадило. Зашто га његов комшија није ишчупао? Зар га није видео? Зар не зна да маслачак баца семе за десетине нових струкова корова?

Овај усамљени маслачак му је неописиво сметао, и желео је да уради нешто по том питању. Да ли да га једноставно ишчупа? Или да га попрска пестицидима? Можда би под окриљем ноћи могао отићи и тајно га уклонити.

Док је ишао према својој кући те мисли су му потпуно окупирале ум. Ушао је у своју кућу, а да није ни погледао у своје двориште - које је било прекривено стотинама жутих маслачака.

Брвна и труње

Да ли нас ова прича подсећа на Спаситељеве речи?

„А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осећаш? …

...Извади најпре брвно из ока својега, па ћеш онда извадити трун из ока брата својега.”2

Ова прича о брвну и трунки изгледа да је у тесној вези са нашом неспособношћу да јасно видимо себе. Нисам сигуран зашто смо у могућности да веома добро проценимо и препоручимо лекове за болести других, али нам често представља проблем да видимо сопствене.

Пре неколико година у вестима је била прича о човеку који је веровао да ако истрља лице лимуновим соком постаје невидљив за камере. Стога је премазао лице лимуновим соком, изашао и опљачкао две банке. Мало касније ухапшен је када је његов лик приказан у вечерњим вестима. Када је полиција показала човеку видео снимак са сигурносних камера, није могао да верује својим очима. „Али лице ми је било премазано лимуновим соком!“ протестовао је.3

Када је један научник са Универзитета Корнел чуо ову причу, чудио се како човек може бити тако болно несвестан свог незнања. Да би утврдили да ли је то општи проблем, два истраживача позвала су колеге студенте да учествују у низу тестова различитих животних вештина, а затим их замолила да оцене како су их урадили. Студенти који су слабо урадили тест били су најмање тачни у процени свог рада - неки од њих су проценили своје резултате пет пута вреднијим него што су заиста били.4

Ова студија је поновљена на бројне начине, увек долазећи до истог закључка: многи међу нама имају тешкоће да виде себе онаквима какви заиста јесу, па чак и успешни људи прецењују свој допринос, а потцењују доприносе других.5

То можда неће бити толико значајно у процени тога колико добро возимо ауто, или колико далеко можемо бацити лоптицу за голф. Али када почнемо веровати да су наши доприноси код куће, на послу и у цркви већи него што заиста јесу, заслепљујемо себе за благослове и могућности да се значајно и темељно побољшамо.

Духовне слепе тачке

Један мој познаник некада је живео у одељењу са највишом статистиком у цркви - присутност је била велика, проценат кућног поучавања је био висок, деца из Школице увек су се лепо понашала, вечере у одељењу укључивале су фантастичну храну коју су чланови ретко просипали на под састајалишта, а мислим да никада није било никаквих препирки у играма са лоптом.

Онда су мој пријатељ и његова супруга позвани на мисију. Када су се после три године вратили, овај пар је био изненађен сазнањем да је током њиховог одсуства због мисије разведено 11 бракова.

Иако је одељење споља гледано показивало верност и снагу, нешто несрећно се дешавало у срцима и животима чланова. А забрињавајуће је то што ова ситуација није јединствена. До таквих ужасних и често непотребних дешавања долази када се чланови Цркве удаље од јеванђеоских начела. Споља могу изгледати као ученици Исуса Христа, али изнутра њихова срца су се одвојила од Спаситеља и Његових учења. Постепено су се окренули од духовних ствари и кренули према световним.

Некада достојни носиоци свештенства почели су да говоре себи да је Црква добра за жене и децу, али не и за њих. Или, неки су уверени да их њихове обавезе или посебне околности изузимају од свакодневних дела преданости и службе који би их држали близу Духа. У овој ери самоправдања и нарцисоидности, лако је бити прилично креативан појављујући се са изговорима за нередовно приближавање Богу у молитви, одуговлачење са проучавањем Светих писама, избегавање црквених састанака и породичних кућних вечери, или плаћања поштене десетине и приноса.

Моја драга браћо, завирите у своја срца и поставите једноставно питање: „Да нисам ја, Господе?”

Да ли сте се удаљили - барем мало - од „... јеванђеља славе блаженога Бога, које [вам] је поверено”?6 Да ли сте дозволили „богу света овога“ да заслепи ваше умове за „видело јеванђеља славе Христове”?7

Моји вољени пријатељи, моја драга браћо, запитајте се: „Где је моје благо?“

Да ли се ваше срце ослања на угодне ствари овог света, или је фокусирано на учења марљивог Исуса Христа? Јер где jе благо ваше, онде ће бити и срце ваше.”8

Да ли Божја љубав пребива у вашим срцима? Да ли сте „укорењени и утемељени“ у љубави према Богу и својим ближњима? Да ли посвећујете довољно времена и креативности доношењу среће у свој брак и породицу? Да ли своју енергију трошите на узвишен циљ разумевања и живљења „ширине, дужине, дубине и висине”9 обновљеног јеванђеља Исуса Христа?

Браћо, ако је ваша велика жеља да негујете христолике особине „вере, врлине, знања, умерености, стрпљења, братске доброте, побожности, милосрђа, понизности, [и служења],”10 Небески Отац ће вас учинити оруђем у Његовим рукама за спасење многих душа.11

Преиспитивање наших живота

Браћо, нико од нас не воли да призна када плови ван правог курса. Често се трудимо да избегнемо да завиримо дубоко у своје душе и суочимо се са сопственим слабостима, ограничењима и страховима. Сходно томе, када испитујемо своје животе, гледамо кроз филтер личног мишљења, изговора, и прича које причамо сами себи да бисмо оправдали недостојне мисли и поступке.

Али бити у стању да јасно видимо себе, од суштинског је значаја за наш духовни раст и добробит. Ако наше слабости и недостаци остају скривени у сенци, онда их откупљујућа моћ Спаситеља не може излечити и претворити у снагу.12 Иронија је што нас слепило према сопственим људским слабостима такође чини слепима за божански потенцијал који наш Отац чезне да негује у сваком од нас.

Стога, како можемо сијати чистом светлошћу Божје истине у нашим душама и видети себе онако како нас Он види?

Могу ли да предложим да Света писма и говори са генералне конференције буду ефикасно огледало које можемо користити за самоиспитивање.

Када чујете или прочитате речи древних и савремених пророка, уздржите се од размишљања о томе како се те речи односе на неког другог и поставите једноставно питање: „Да нисам ја, Господе?”

Морамо прићи свом Вечном Оцу скрушеног срца и отвореног ума. Морамо бити ради да учимо и да се променимо. И, ах, колико добијамо када се посветимо начину живота који нам је наш Небески Отац наменио.

Они који не желе да уче и да се мењају вероватно то и неће урадити и највероватније ће почети да се питају да ли Црква има ишта да им понуди.

Али они који желе да се побољшају и напредују, они који уче о Спаситељу и желе да буду попут Њега, они који се понизе као мало дете и настоје да ускладе своје мисли и поступке са нашим Оцем на Небу - они ће искусити чудо Спаситељевог помирења. Сигурно ће осетити блиставог Духа Божјег. Искусиће неописиву радост која је плод кротког и понизног срца. Биће благословени жељом и дисциплином да постану истински ученици Исуса Христа.

Моћ Божја

Током свог живота, имао сам прилику да сарађујем са неким од најкомпетентнијих и најинтелигентних мушкараца и жена које овај свет може да понуди. Када сам био млађи, био сам импресиониран онима који су били образовани, остварени, успешни и признати у свету. Али током година, схватио сам да ме много више импресионирају оне дивне и благословене душе које су заиста добре и без лукавства.

И зар то није оно што чини суштину Јеванђеља, и оно што нам Јеванђеље даје? То је добра вест и помаже нам да постанемо добри.

Речи апостола Јакова односе се и на нас данас:

„Господ супроти се поноситима, а понизнима даје благодат …

Понизите се пред Господом, и подигнуће вас.”13

Браћо, морамо oставити по страни свој понос, гледати изван сујете, и у понизности питати: „Да нисам ја, Господе?”

А ако се деси да Господњи одговор буде: „Да, сине мој, постоје ствари које мораш побољшати, ствари око којих ћу ти помоћи да их превазиђеш,” молим се да прихватимо тај одговор, понизно признамо своје грехе и недостатке, и онда променимо своје путеве тако што ћемо постати бољи мужеви, бољи очеви и бољи синови. Надам се да ћемо од сада па надаље из све снаге настојати да постојано ходамо Спаситељевим благословеним путем - јер јасно сагледавање себе је почетак мудрости.

Ако тако будемо чинили, наш дарежљиви Бог ће нас водити за руку; ми ћемо бити јаки и благословени са висина.”14

Моји вољени пријатељи, први корак на овом чудесном и испуњавајућем путу следбеништва почиње нашим једноставним питањем:

„Да нисам ја, Господе?”

О томе сведочим и остављам вам свој благослов, у име Исуса Христа, амен.

Напомене

  1. Матеј 26:21–22; курзив додат.

  2. 7:3, 5.

  3. Видети Errol Morris, “The Anosognosic’s Dilemma: Something’s Wrong but You’ll Never Know What It Is,” New York Times, 20. јун 2010; opinionator.blogs.nytimes.com/2010/06/20/the-anosognosics-dilemma-1.

  4. Видети Justin Kruger and David Dunning, “Unskilled and Unaware of It: How Difficulties in Recognizing One’s Own Incompetence Lead to Inflated Self-Assessments,” Journal of Personality and Social Psychology, дец. 1999, 1121–1134. „Са четири студије аутори су приказали да су учесници који су постигли резултат у доњем кварталу на тесту хумора, граматике и логике преценили свој учинак и способност код решавања теста. Иако је њихов резултат на тестовима износио 12 посто, проценили су да ће имати 62 посто.” (из одломка на psycnet.apa.org/?&fa=main.doiLanding&doi=10.1037/0022–3514.77.6.1121).

  5. Видети Marshall Goldsmith, What Got You Here Won’t Get You There (2007), одјељак први, поглавље 3. Истраживач је замолио три партнера да оцене свој допринос успеху компаније. Њихова самопроцена износила је више од 150 посто.

  6. 1. Tимотеју 1:11.

  7. 2. Коринћанима 4:4.

  8. Лука 12:34.

  9. Eфесцима 3:18.

  10. УИЗ 4:6.

  11. Видети Aлма 17:11.

  12. Видети Eтер 12:27.

  13. Jaковљева 4:6, 10.

  14. УИЗ 1:28.