Господ има план за нас!
Старешина Карлос А. Годој,
из Седамдесеторице
Ако наставимо да живимо онако како живимо, да ли ће се обећани благослови испунити?
Каква је привилегија бити део овог историјског тренутка када говорници на генералној конференцији имају могућност да говоре на свом матерњем језику. Последњи пут када сам говорио за овом говорницом, бринуо ме је мој изговор енглеског. Сада сам забринут због брзине мог португалског. Не желим да говорим брже него што иде титл.
Сви ми смо доживели или ћемо тек доживети тренутке доношења значајних одлука у нашим животима. Да ли би требало да јурим ову или ону каријеру? Да ли треба да служим мисију? Да ли је ово права особа са којом треба да се венчам?
То су ситуације у различитим областима нашег живота у којима мала промена правца може имати значајне последице у будућности. По речима председника Дитера Ф. Ухдорфа: „Током година у служби Господу ..., научио сам да се разлика између среће и туге поjединаца, бракова, породица често мери грешком од само неколико степени” (“A Matter of a Few Degrees,” Ensign или Liahona, мај 2008, стр. 58).
Како можемо избећи те мале грешке у калкулисању?
Користићу лично искуство да бих илустровао своју поруку.
Крајем 1980-их нашу младу породицу чинили су моја супруга, Моника, двоје наше деце и ја. Живели смо у Сао Паулу, у Бразилу, ја сам радио за добру компанију, завршио сам факултет, и недавно био разрешен дужности бискупа одељења где смо живели. Живот је био леп и све је изгледало како треба - све док ми једнога дана у посету није дошао стари пријатељ.
На крају његове посете, дао је примедбу и поставио питање које је променило моја уверења. Рекао је: „Карлосе, све је наизглед добро код тебе, твоје породице,у твојој каријери и твојој служби у Цркви, али - “ а онда је поставио питање: „Ако наставиш да живиш тако како живиш, да ли ће се благослови обећани у твом патријаршком благослову испунити?“
Никада нисам размишљао о свом патријаршком благослову на тај начин. Читао сам га с времена на време али никада са намером да гледам у благослове обећане у будућности и процењујући како живим у садашњости.
После његове посете, обратио сам пажњу на свој патријаршки благослов, питајући се: „Ако наставимо да живимо како живимо, хоће ли се обећани благослови испунити?“ После нешто размишљања, имао сам осећај да су неке промене неопходне, посебно у вези са мојим образовањем и професијом.
То није била одлука између онога што је исправно и погрешно, већ између оног што је добро и оног што је боље, као што је старешина Далин Х. Оукс поучио када је рекао: „Када размотримо различите изборе треба да имамо на уму да ниjе довољно да нешто буде добро. Други избори су бољи, а неки су најбољи” (“Good, Better, Best,” Ensign или Liahona, Nov. 2007, 104–105).
Како онда можемо бити сигурни да доносимо најбоље одлуке?
Следи неколико начела која сам научио.
Начело број један: Треба да размотримо наше опције имајући на уму коначни циљ
Доношење одлука које могу утицати на наше животе и оне које волимо немајући ширу визију о њиховим последицама може носити одређене ризике. Међутим, ако пројектујемо могуће последице тих одлука у будућности, можемо да видимо са већом јасноћом најбољи пут који можемо изабрати у садашњости.
Разумевање тога ко смо, зашто смо овде и шта Господ очекује од нас у овом животу, помоћи ће нам да добијемо ширу визију која нам је потребна.
У Светим писмима можемо да нађемо примере у којима је поседовање шире визије пружило јасноћу у вези са тим који пут треба предузети.
Мојсије је разговарао са Господом лицем у лице, учио о плану спасења и тако боље научио своју улогу пророка у сабирању Израела.
„И проговори Бог Мојсију, говорећи: Ево, ја сам Господ Бог Свемогући ...
и показаћу ти дело руку својих ...
И имам за тебе дело, Мојсије, сине мој” (Moјсије 1:3–4, 6).
Са тим разумевањем, Мојсије је могао да поднесе многе године невоља у пустињи и вратио је Израел у његов дом.
Лехи, велики пророк из Мормонове књиге, сањао је сан и у својим визијама сазнао је за своју мисију и одвео је своју породицу у обећану земљу.
„И догоди се да Господ заповеди оцу моме, и то у сну, да поведе породицу своју и оде у дивљину.
… И остави дом свој и земљу баштине своје и злато своје и сребро своје и драгоцености своје” (1. Нефи 2:2, 4).
Лехи је остао веран тој визији упркос тешкоћама на путовању и томе што је оставио иза себе удобан живот у Јерусалиму.
Џозеф Смит је још један сјајан пример. Преко многих откривења, почев са Првом визијом, био је у стању да заврши своју мисију обнове свих ствари (видети Џозеф Смит - Историја 1:1–26).
А шта је са нама? Шта Господ очекује од сваког од нас?
Није потребно да видимо анђела да бисмо стекли разумевање. Имамо Света писма, храм, живе пророке, свој патријаршки благослов, надахнуте вође, и, изнад свега, право да примимо лично откривење које ће водити наше одлуке.
Начело број два: Треба да будемо припремљени за изазове који ће доћи
Најбољи путеви у животу ретко су најлакши. Често је управо супротно. Можемо погледати примере пророка које сам малопре споменуо.
Лехи и Џозеф Смит нису имали лака путовања упркос чињеници да су њихове одлуке биле исправне.
Да ли смо спремни да платимо цену за своје одлуке? Да ли смо спремни да напустимо своју зону удобности да бисмо досегли боље место?
Вративши се искуству са својим патријаршким благословом, дошао сам до закључка у то време да треба да тражим додатно образовање и конкуришем за стипендију на једном америчком универзитету. Ако будем изабран, мораћу да напустим свој посао, продам све што имамо и дођем да живим две године у Сједињеним Државама као студент стипендиста.
Тестови попут TOEFL и GMAT били су први изазови које је требало савладати. Биле су потребне три дуге године припреме, много одрицања и неколико „можда“ пре него што сам примљен на универзитет. Још увек се сећам телефонског позива који сам примио на крају треће године од особе задужене за стипендије.
Он је рекао: „Карлос, имам неке добре и неке лоше вести за тебе. Добре вести су да се налазиш међу тројицом финалиста ове године.“ У то време било је упражњено само једно место. „Лоше вести су да је један од осталих кандидата син неког важног, други је син неке друге важне особе, а ту си и ти.“
Брзо сам одговорио: „А ја ... ја сам син Божји.“
На срећу, земаљско родитељство није било одлучујући фактор, и примљен сам те године, 1992.
Ми смо деца Свемогућег Бога. Он је наш Отац, воли нас и има план за нас. Нисмо овде у овом животу да бисмо губили време, остарили и умрли. Бог жели да напредујемо и остваримо свој потенцијал.
По речима председника Томаса С. Монсона: „Свако од вас, самац или у браку, без обзира на године, има прилику да учи и напредује. Проширите своје знање, интелектуално и духовно, да бисте испунили пуну меру свог божанског потенцијала” (“The Mighty Strength of the Relief Society,” Ensign, нов. 1997, стр. 95).
Начело број три: Морамо делити ову визију са људима које волимо
Лехи је више од неколико пута покушао да помогне Ламану и Лемуилу да схвате важност промене коју је требало да изврше. Чињеница да нису делили очеву визију проузроковала је да гунђају током путовања. Нефи је, с друге стране, тражио Господа да би видео оно што је видео његов отац.
„И догоди се, пошто ја, Нефи, чувши све речи оца свога о ономе што у виђењу виде, ... зажелех такође да видим и чујем, и знам о томе, моћу Светог Духа” (1. Нефи 10:17).
Са том визијом, Нефи је био у стању да преброди изазове путовања али и да води своју породицу када је то било потребно.
Сасвим је вероватно да ће, када се одлучимо за известан пут, то утицати на људи које волимо, а неки ће чак делити са нама резултате овог избора. У идеалном случају, моћи ће да виде оно што ми видимо и делиће нека наша уверења. То није увек могуће, али када се догоди, путовање је много лакше.
У личном искуству које сам користио као илустрацију, несумњиво ми је била потребна подршка моје супруге. Деца су још увек била мала и нису имала много тога да кажу, али подршка моје супруге била ми је неопходна. Сећам се да смо Моника и ја у почетку морали пажљиво да разматрамо промену у плановима све док се она није осећала пријатно и такође постала посвећена. Та заједничка визија подстакла ју је не само да подржи промену него и да постане суштински део њеног успеха.
Знам да Господ има план за нас у овом животу. Он нас познаје. Зна шта jе наjбоље за нас. Само због тога што све иде добро, не значи да не треба, с времена на време, да размотримо да ли нешто може бити боље. Ако наставимо да живимо онако како живимо, да ли ће се обећани багослови испунити?
Бог живи. Он jе наш Отац. Спаситељ Исус Христ живи и знам да захваљујући Његовој помирбеној жртви можемо пронаћи снагу да пребродимо своје свакодневне изазове. У име Исуса Христа, амен.