„Ја бих да се сетите”

Уз сваку заповест коју даје, Бог обећава да ће нам „припремити пут да изврш[имо] оно што [нам] заповеда” (1. Нефи 3:7). Да бисмо могли послушати Његову заповест да се сећамо, Господ је припремио подсетнике.

Заиста, све је створено и начињено да сведочи и подсећа нас на Христа (видети Moјсије 6:63; видети такође Aлма 30:44). Намера је, на пример, да Га се сећамо „када кроз шуме и шумске пропланке [ми] лутамо и слушамо како птице слатко певају на дрвећу”.¹ Камење може чак и викати као сведочанство и подсетник на Исуса (видети Лука 19:40). У ствари, цела Земља, и звучно и визуелно, представља величанствено сведочанство и нуди запањујуће подсетнике на свог Створитеља.

Наизглед насумични подсетници у целом стварању су увећани званичнијим подсетницима које налазимо у светим обредима. Абинади је поучавао да су древном Израелу дати јасни обреди које треба обавити „да их држи у сећању на Бога и на дужности њихове према Њему” (Moсија 13:30). Савремени пророци су поучавали истој ствари. Председник Спенсер В. Кимбал (1895–1985) је изјавио: „Претпостављам да никада не би било оних који отпадају, никада не би било злочина, када би се људи сећали, заиста памтили, оно чиме су се заветовали уз базен или за причесним столом и у храму”.²

Христово помирење је и универзално и појединачно. Такви су и Његови подсетници. Стога, поред једнообразних обреда понуђених свима, Он нам даје различите и личне подсетнике на Њега. На пример, обична глина или блато вероватно неће утицати на многе људе да се сете Исуса или да набубре од емоција и захвалности према Њему. Ипак, човек коме се вратио вид када му је Исус помазао очи глином, вероватно се радо сећао Исуса сваки пут када би погледао у глину – блато! (видети Joван 9:6–7). Нити је вероватно да је Неман икада могао да погледа у реку, посебно реку Јордан, а да не помисли на Господа који га је тамо исцелио (видети 2. Царевима 5:1–15). Свако од нас је добио један или више личних подсетника на Христа. Гледајте их и сећајте Га се.

Записи и историје су додатне ствари које је Господ учинио да будемо спремни да нам помогну да поштујемо Његову заповест да се сећамо. Света писма – записи о Божјем опхођењу са својом децом – често говоре о сведочењу, или „вођењу записа”, о Њему (видети 2. Коринћанима 8:3; 1. Joванова 5:7; 1. Нефи 10:10; 12:7; Учење и завети 109:31; 112:4).

Свети записи, укључујући личне дневнике, помажу нам да водимо запис. Дубоки тренуци са Духом су дар који, у том тренутку, верујемо да никада нећемо заборавити. Али наше стање заборава узрокује да живост чак и најдубљих искустава временом избледи. Приступ дневнику, фотографија или запис могу нам помоћи не само да се присетимо мудрих тренутака, већ и да вратимо емоције и дух који смо осећали. Стога није изненађење да је прва заповест након што је Црква организована у овом раздобљу била: „треба да се води запис међу вама” (Учење и завети 21:1). Правилно вођени записи проширују наше памћење и могу нас убедити у наше грешке и довести до Бога (видети Aлма 37:8).

На крају, наравно, у стању смо да водимо запис о истини јер смо примили сведочанство истине од Светог Духа, који је „запис с неба” (Moјсије 6:61). У овој улози, Свети Дух бележи истину у „месним даскама [нашег] срца” (2. Коринћанима 3:3). Он нам помаже да се сетимо Христа и свега чему нас је поучавао (видети Joван 14:26).

Веза између Исуса, записа, Светог Духа и сећања је приказана у Moронију 10:3–5. Обећано нам је да ако читамо Мормонову књигу, свети запис, у духу сећања и молимо Бога у име Христово са искреним срцем, са стварном намером и вером у Христа, Свети Дух ће нам обелоданити истинитост записа. И ако је тај конкретни запис истинит, онда Исус јесте Христ.

Слика

Алму и Мосијине синове посећује анђео

Алма устани, аутор: Волтер Рејн

Сећајте се да будете откупљени

Сећање на Исуса води до откупљења и спасења. Размислите о улози сећања у откупљењу младог Алме. Када се анђео појавио пред Алмом, он је Алми дао наредбу „не настој више уништавати цркву”. Али чак и пре него што је издао тај указ, анђео је изјавио: „Сети се сужањства очева својих… и сети се како велике ствари [Христ] учини за њих, јер беху у ропству и Он их избави” (Moсија 27:16; курзив додат).

Налог анђела да се сећамо није био само мудра смерница са широком применом. За Алму је то био специфичан траг, наговештај пун љубави, како би могао да преживи искуство блиске смрти коју је замало доживео.

Двадесетак година касније, Алма је са својим сином Хеламаном, у драматичним детаљима, испричао кроз шта је прошао док је три дана лежао у бесвесном стању, „кајући се готово до смрти” (Moсија 27:28). Након што је анђео отишао, Алма се сећао, добро; али све чега се могао сетити били су његови греси.

„Бејах раздиран вечним мучењем”, присећа се Алма. „… Да, сетих се свих својих греха и безакоња због којих се мучих боловима пакленим” (Aлма 36:12–13). Помисао да стоји пред Богом испунила је Алму таквим „неизрецивим ужасом” да је мислио да побегне, не само тако што ће умрети већ тако што ће бити „мртав и телом и душом” (Aлма 36:14–15).

Овде треба да застанемо и схватимо: Алма није само плаћао неку страшну тродневну казну која је била унапред одређена да буде прикладна последица за његове грехе. Не, он је био на почетку – прва три дана – када је био „опасан вечним ланцима смрти” (Aлма 36:18; курзив додат).

Сигурно би остао у овом ужасном стању дуже од три дана – на неодређено време – да није било чињенице да се , милостиво, некако, однекуд, сетио да је његов отац прорекао „о доласку неког Исуса Христа, Сина Божјег, да изврши помирење за грехе света”. Затим jе рекао:

Ево, кад ум мој прихвати ту мисао, завапих у срцу своме: О Исусе, Ти Сине Божји, смилуј се мени, који сам у жучи горчине, и опасан вечним ланцима смрти.

И ево, гле, кад помислих то, не могох се више сетити болова својих. Да, не мучих се више сећањем на грехе своје” (Алма 36:17–19).

Алма је следио заповест анђела да се сећа. Сетио се Исуса. И баш као што је Исус избавио Алмине очеве из њиховог робства, избавио је и Алму из његовог.

Каква нежна милост и моћно избављење! Каква запањујућа промена срца и ума! Алма, који је само неколико тренутака раније мислио да ће избећи Божје присуство тако што ће умрети, сада је замишљао Бога и Његове свете анђеле и „прижељкиваше да буде тамо” (Aлма 36:22).

Ову чудесну трансформацију активирало је једноставно сећање. Алмино искуство даје дословно значење завршним речима проповеди цара Венијамина: „А сад, о човече, сети се и немој страдати” (Moсија 4:30).

Док се трудимо да се увек сећамо Исуса, важно је имати на уму да се Он увек сећа нас. Он нас је урезао на дланове (видети Исаија 49:16). Размислите о томе – добронамерни Исус нас неће, не може, заборавити, али Он тако лако и вољно заборавља наше грехе који су Га тако уздрмали.

Tо је вредно сећања.