Излечена у храму

Аутор: Фамелеле Mкизе, КваЗулу-Натал, Јужна Африка

У храму сам осетила дубоко уверавање да ме Господ воли и да је свестан мојих проблема.

Слика

Брачни пар испред храма

Фотографија доступна захваљујући љубазности аутора; фотографија Храма Дурбан Јужн Африка у позадини: Метју Рајер

Наш први син је мртворођен 2017. Девет месеци пре него што је Храм Дурбан Јужна Африка, посвећен 2020. године, наш други син је рођен мртав.

У то време сам се осећала као Ана из Старог завета. Била сам „тужна у срцу помоли[ла] се Господу плачући много” (1. Самуилова 1:10).

Осећала сам се беспомоћно и љуто, и била сам у несвакидашњем болу. Борила сам се емоционално, физички и духовно. Држећи се за штап осећала сам се као да се држим за конац који ми је постепено клизио из руку. Заиста сам горела у „пећи невоље” (Исаија 48:10).

Тако сам захвална што сам добила помоћ и исцељење од своје породице, Светих писама и молитве. Добила сам и помоћ од саветника. Међутим, врхунац мог исцељења дошао је у храму.

Када сам почела да служим у храму, почела сам да се испуњавам све већом светлошћу. Тамо сам се осећала као код куће. Такође, осетила сам дубоко уверење да ме Господ воли и да је свестан мојих проблема.

Како сам наставила да служим у дому Господњем, почела сам да гледам на имена својих предака на другачији начин. То нису била само имена. Схватила сам, на пример, да је један предак била ћерка, мајка, бака, тетка, сестра, нећака. Њена смрт мора да је била тешка за живе рођаке. Али благослови понуђени овом претку у храму, кроз свете заступничке обреде, представљају велику и слатку радост која превазилази сваки бол који би њени живи рођаци могли осетити због њене смрти.

Ово разумевање ме је благословило док сам размишљала о нашим драгоценим дечацима, вечној природи нашег духа и плану спасења Небеског Оца. Губитак наших момака подстиче ме да дам све од себе да живим по Јеванђељу.

Неки дани су још увек тежи од других. Али држање својих заветних обећања чини те дане лакшим.

Да позајмимо речи председника Расела М. Нелсона: „Веома нам недостају наши [синови]. Међутим, због обновљеног Јеванђеља Исуса Христа, ми се не бринемо за [њих]. Док настављамо да поштујемо наше завете са Богом, живимо у ишчекивању да ћемо поново бити са [њима].”¹