„следим налог ‘Слушај Га’”, Лијахона, септембар 2023.
Захвалан што следим налог „Слушај Га”
Имам проблема да чујем у цркви, али ова прича из Новог завета ми је помогла да другачије сагледам своју ситуацију.
Имао сам значајан губитак слуха већим делом свог живота и могу да разумем само око 20 процената онога што се каже на проповедаоници током већине црквених састанака. Повремено се због моје глувоће осећам усамљено и одвојено, на пример када се скуп смеје на духовиту примедбу говорника, али ја не јер је нисам чуо. И нисам био једини. Старији чланови одељења су ми се поверили да такође имају проблема са слухом.
Понекад, након што се мучим да разумем тихог говорника на причесном састанку или када учитељ недељне школе изјави да нема потребе за коришћењем микрофона јер сви могу да чују, питам се зашто уопште идем у цркву када тако мало чујем. Зар моје време не би било боље да проведем код куће читајући лекције из приручника Хајде за мном или проучавајући Света писма?
Ипак, желео сам да будем послушан и наставио сам да присуствујем са својом породицом да обновим своје завете крштења и да се узимањем причешћа сетим Спаситеља. Увек је био благослов осетити Духа, и увек сам се осећао просветљеним оним што сам могао да чујем.
Једне недеље високи саветник који је говорио на причесном састанку имао је један од оних јасних, истакнутих гласова које је било лакше чути. Говорио је о новозаветној причи о жени која је 12 година патила од проблема с крвљу и веровала да би могла бити излечена када би само пружила руку и дотакла Исусову одећу док је пролазио (видети Лука 8:43–48).
Говорник је затим изнео дирљиво излагање које ме је дубоко погодило, објашњавајући да би због свог стања ова жена била сматрана нечистом и највероватније јој не би било дозвољено да иде у цркву. Целих 12 година!
Последице овога одузеле су ми дах. Иако болесна, ова жена вероватно није била толико болесна да није могла да иде у цркву, барем повремено. Али због друштвених обичаја тог времена, није јој било дозвољено да присуствује. Какво страшно искушење за верну особу!
Док сам размишљао о патњи коју је морала да осећа због тога што јој је забрањено да служи Богу са осталим верницима због свог физичког стања – нечега над чим није имала контролу – Дух ми је отворио очи да видим поређење њене ситуације са мојом. Дато ми је да схватим да, иако не могу бити равноправни учесник, барем сам имао повластицуу да идем у цркву и да чујем шта сам могао. Ова жена није имала такав избор. Осетио сам стид због тренутака када сам накратко размишљао да останем код куће.
Одмах је Бог проговорио мом срцу, дајући ми до знања да не жели да се осећам кривим. Желео је да се осећам захвално – захвално на повластици да идем у цркву и да ме ојача дружење са верним Христовим ученицима. Иако нисам могао све да чујем, могао сам да разумем нешто – и све то је благословило мој живот. Било је и посебних тренутака када ми је Дух помогао да разумем оно што нисам могао да чујем.
Осећао сам захвалност за слободу да служим Богу и уживам у благословима одласка у Његов дом. Дух ми је посведочио да је за мене много, много боље да будем на црквеним састанцима, да узимам причест и да сазнам било шта, него да уопште не присуствујем.
Тога дана мој став се променио. Уместо да се осећам утучено због својих ограничења, мир је испунио моје срце и одлучио сам да се усредсредим на благослове присуствовања цркви. Одлучио сам да се искрено потрудим да будем захвалан за оно што сам могао да чујем уместо да будем обесхрабрен због онога што нисам могао.
Старешина Дитер Ф. Ухдорф, из Већа дванаесторице апостола, је рекао: „Бити захвални у временима невоље не значи да смо задовољни околностима у којима се налазимо. То заиста значи да очима вере гледамо даље од наших данашњих изазова.”1 Жена која се пружила да дотакне Исусову одећу била је диван подсетник за мене, да имам довољно вере у Господа да видим даље од својих ограничења и довољно поверења у Бога да знам да ће ме благословити, да се уздигнем изнад својих физичких ограничења.
Живот долази са свим врстама изазова који нас оптерећују духовно, емоционално или физички, али чак и у временима невоље, охрабрени смо да будемо захвални за благослове у којима уживамо. Господ jе рекао:
„Пријатељи моји, не бојте се, нека вам се срца утеше; да, радујте се увек, и у свему пружајте захвалност…
„… а све оно у чему сте ожалошћени допринеће добру вашем, и слави имена мога” (Учења и завети 98:1, 3).
Ауторка живи у Јути, у САД-у.